Page 453 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Opravdaj se!« odjeknulo je ponovo. »Vidite, on ćuti«, mogao je i po drugi put da utvrdi
jako pristrasni starešina suda, te su se svi sudski glasovi sjedinili sa njegovim glasom u
presudi: »Felonija!«
»Radamese, Radamese!« oglasio se i po treći put neumoljivi tužilac. »Položio si zakletvu
otadžbini, časti i kralju.« — »Opravdaj se!« odjeknulo je ponovo, i sveštenici se konačno i sa
grozom izjasniše za feloniju, pošto im je prethodno skrenuta pažnja da Radames apsolutno
ćuti. I tako nije moglo da se izbegne ono što je bilo neizbežno: da hor, koji je od samog
početka bio na okupu, objavi prestupniku da je njegova sudbina zapečaćena, da mora umreti
smrću prokletnika i živ sići u grob pod hramom rasrđenoga božanstva.
Neka svako sam, prema svojim silama, predstavi sebi srdžbu Amnerisinu zbog ove
popovske svireposti, jer se reprodukcija tu prekidala. Hans Kastorp je morao da promeni
ploču, što je učinio tihim i kratkim pokretima, gotovo oborenih očiju, a kad je opet seo da
sluša, čuo je već poslednju scenu melodrame: bio je to završni duet Radamesa i Aide, pevan
na dnu njihova groba, u podzemlju hrama, dok su bigotni okrutni sveštenici nad njihovim
glavama svetkovali u hramu svoj kult, šireći ruke i mrmljajući potmulo molitve... »Tu — in
questa tomba!?« razlegao se neopisano umilni, u isto vreme slatki i junački glas Radamesa,
užasnut i ushićen... Da, ona mu se pridružila, dragana, za čiju ljubav je proigrao čast i život;
ona ga je čekala ovde da je zajedno s njime zatvore i da s njim umre, i pesme koje su njih
dvoje — prekidani na mahove muklim odjecima ceremonijala na gornjem spratu —
izmenjivali povodom toga među sobom ili u kojima su sjedinjavali svoje glasove —
očaravale su do dna duše usamljenog noćnog slušaoca, kako s obzirom na situaciju, tako i s

obzirom na njihov muzički izraz. U tim pesmama je bilo reči o nebu, ali su i one same bile
nebeske i nebeski otpevane. Melodična linija koju su neumorno pratili glasovi Radamesa i
Aide, svaki za sebe, a zatim sjedinjeni, ta jednostavna krivulja koja se graničila sa
blaženstvom, krećući se između tonike i dominante, i koja se od osnovnog tona pela do duge
naglašene pauze, pola tona pred oktavu, i posle ovlašnog dodira s njom pretvarala u kvintu,
izgledala je slušaocu kao nešto najdostojnije divljenja od svega što je ikad doživeo, kao nešto
nadzemaljsko. Ali u te glasove ne bi bio tako zaljubljen, da nije bilo one situacije koja
jenadnusvega toga ležala i koja je njegovu dušu činila tako osetljivom za slasti koje su odatle
izvirale. Bilo je tako divno što se Aida pridružila Radamesu, da zauvek s njim podeli sudbinu
koja im je dosudila grob. S pravom se osuđenik bunio protiv žrtvovanja tako ljupkog života,
ali se u njegovom očajnom kriku, punom nežnosti »No,no. troppo sei bella« ipak moglo
primetiti ushićenje zbog konačnog sjedinjenja s onom koju on, kako je mislio, nikad više
neće videti; a uobrazilji Hansa Kastorpa nije bio potreban nikakav napor da bi i sam jasno
osetio to ushićenje i tu blagodarnost. Ono pak što je on na kraju krajeva osetio, što je shvatio
i u čemu je uživao, dok je sklopljenih ruku posmatrao one male, crne žaluzine, između čijih
je letvica sve to procvetavalo, to je bio pobednički idealizam muzike, umetnosti i ljudske
duše, to je bilo ono uzvišeno i neosporno ulepšavanje opšte rugobe realnih stvari. Trebalo je
samo bliže zagledati u ono što se, trezveno posmatrano, ovde događalo! Dvoje živi
pogrebeni imali su ovde, sa plućima punim jamskoga gasa, zajedno da skončaju, ili, što je još
gore, jedno za drugim, u grčevima gladi, — a posle toga će raspadanje izvršiti na njihovom
telu svoje odvratno delo, sve dok ispod svoda ne ostanu samo dva kostura, ravnodušna i
neosetljiva, kojima je svejedno da li leže svaki za sebe ili zajedno. To je bio realni,
objektivni izgled stvari, to je bila stvar za sebe, o kojoj idealizam srca uopšte ne vodi računa,
i koju duh lepote i muzike trijumfalno baca u zasenak. Za operske duše Radamesa i Aide nije
postojalo ono čime im je stvarnost pretila. Njihovi glasovi su se unisono spajali u svom
blaženom uzletu do pauze pred oktavom, uveravajući slušaoce da se sad pred njima otvara