Page 383 - Thomas Mann - Čarobni breg

MENER PEPERKORN

1
Mener Peperkorn, postariji Holanđanin, bio je neko vreme gost kuće Berghof, koja je s
tako velikim pravom nosila u svome natpisu epiteton međunarodni.
1 Šaljivo ime za Holanđane. Na holandskom jeziku ova reč znači „moj gospodine”.
Peperkornova lako obojena nacionalnost — jer on je bio kolonijalni Holanđanin,
stanovnik Jave, posednik plantaža kafe — ne bi bila za nas dovoljan razlog da ličnost Pitera
Peperkorna (tako se zvao, tako se sam predstavljao; »sad se Piter Peperkorn krepi
rakijicom«, imao je običaj da kaže) — ne bi bila, kako rekosmo, dovoljan razlog da njegovu
ličnost u poslednjem času unesemo u našu pripovetku, jer bog će sveti znati kakvih se sve
boja i rasnih preliva nije moglo videti među gostima čuvenog lečilišta, kojim je kao lekar
upravljao savetnik doktor Berens, poznat sa svoje poliglotske rečitosti! Nije bilo dosta što je
odskora bila ovde čak i jedna egipatska princeza — ona ista što je jednom prilikom savetniku
poklonila skupoceni pribor za kafu i cigarete sfinks — senzacionalna ličnost sa prstima
žutim od nikotina i punim prstenja, dama kratko ošišane kose koja je van glavnih obroka,
kad je oblačila pariske toalete, išla unaokolo u kratkom muškom kaputu i glačanim
pantalonama. Muški svet je nimalo nije zanimao već je svu svoju blagonaklonost, u isto
vreme tromu i plahovitu, ukazivala isključivo jednoj rumunskoj Jevrejki, koja se zvala prosto
gospođa Landauer, dok je državni tužilac Paravan zbog njene visosti zanemario matematiku i
upravo pošašaveo od ljubavi. Nije, dakle, bilo dosta što je ona sama bila tu, već se među
njenom malom pratnjom nalazio i jedan evnuh crnac, bolestan, slab čovek, koji se međutim
uprkos svojoj osnovnoj mani, kojoj se Karolina Šter rado podsmevala, otimao za život,
izgleda više nego ma ko drugi, i bio neutešan zbog slike koja je prikazivala unutrašnjost
njegovog crnog tela posle rendgenskog snimka.
Upoređen dakle sa ovakvim pojavama, Mener Peperkorn mogao je izgledati gotovo
bezbojan. I kad bi ovo poglavlje naše pripovetke, kao jedno ranije, moglo nositi natpis »Još
neko«, ne bi trebalo zbog toga niko da se zabrine i da pomisli kako opet na pozornicu izlazi
novi podstrekač duhovne i pedagoške zbrke. Ne, Mener Peperkorn nije bio nipošto čovek
koji bi uneo logičnu zabunu u svet. On je bio sasvim drugi čovek, kao što ćemo videti. Što je
njegova ličnost ipak izazivala tešku pometenost kod našeg junaka, razumeće se iz ovoga što
ćemo reći.
Mener Peperkorn je stigao na stanicu »Selo« istim večernjim vozom kojim i gospođa
Šoša i dovezao se s njom u istim saonicama do kuće Berghof, gde je zajedno s njom u
restoranu večerao. To je bio više nego jednovremeni, to je bio zajednički dolazak, i ova
zajednica, koja se potvrdila, na primer, i time što je Meneru određeno mesto pored nje za
»stolom boljih Rusa«, prema sedištu rezervisanom za lekare, onde, gde je nekad profesor

Popov izvodio svoje divlje i dvosmislene šale, — ova zajednica je upravo zaprepastila
dobrog Hansa Kastorpa, koji tako nešto nije predviđao. Savetnik mu na svoj način beše
saopštio dan i čas Klavdijina povratka. »No, Kastorpe, matoro momče«, reče on, »istrajnost i
vernost biće nagrađeni. Preksutra uveče došuljaće se mačkica opet k nama, dobio sam
depešu.« Ali da gospođa Šoša neće sama doći, o tome nije ni reči progovorio, možda zato što