Page 258 - Thomas Mann - Čarobni breg

»No, druže, kako ste, kako se osećate!« rekao bi doktor Krokovski, dolazeći od ruskog
varvarskog para i zaustavljajući se kraj uzglavlja Kastorpovog ležišta; a Hans, koga bi doktor
tako živahno oslovio, svaki put bi se, ruku skrštenih na grudima, kiselo-prijateljski
osmehnuo na taj otužni pozdrav, posmatrajući doktorove žute zube koji su se pokazivali u
njegovoj crnoj bradi. »Jeste li se dobro odmorili?« nastavljao bi doktor Krokovski. »Pada li
temperatura? Danas se penje? No, ništa ne mari, do svadbe će biti sve u redu. Ja vas
pozdravljam.« I s ovom reči, koja je takođe odvratno zvučala, jer ju je on izgovarao kao
»posdhavljam«, odlazio bi već dalje, preko k Joahimu — to je bila kratka poseta bolesnika,
jedan pogled levo i desno, i ništa riše.
Ponekad bi se, naravno, doktor Krokovski i duže zadržao. Stojeći onako plećat i uvek se
muški osmehujući, ćaskao bi sa drugom o ovom i onom, o vremenu, o odlascima i
dolascima, o bolesnikovom raspoloženju, o njegovoj dobroj ili rđavoj ćudi, pa bez sumnje i o
svojim ličnim prilikama i svojim izgledima, dok ne bi rekao »posdhavljam vas« i otišao; a
Hans Kastorp, skrstivši ruke pod glavom, radi promene, odgovarao mu je na sve i takođe se
smešio. Sve mu je to, istina, bilo skroz odvratno ali je odgovarao. Ćaskali su tiho — i
premda staklena pregrada nije potpuno odvajala lođe, Joahim iza pregrade nije mogao
razumeti o čemu razgovaraju, a nije uostalom to ni pokušavao. On je čak čuo kako njegov
rođak ustaje iz naslonjače i odlazi sa doktorom Krokovskim u sobu, verovatno da bi mu
pokazao krivulju svoje groznice. Tamo se razgovor još jedno vreme produžio, sudeći po
onome koliko su se zadržali, posle čega bi asistent ušao k Joahimu pravo iz sobe.
O čemu su drugovi ćaskali? Joahim nije pitao, ali kad se neko od nas ne bi ugledao na

njegov primer nego bi nabacio takvo pitanje, onda bi trebalo u opštim linijama pokazati
koliko ima materijala i povoda za razmenu misli između ljudi i drugova čija osnovna gledišta
imaju idealističko obeležje i od kojih je jedan na putu svoga obrazovanja dospeo dotle da
materiju shvata kao prvorodni greh duha, kao neko opako razbuktavanje strasti, dok je onaj
drugi, kao lekar, navikao da govori o sekundarnom karakteru organske bolesti. Mnogo toga
se, po našem mišljenju, imalo raspravljati i prodiskutovati o materiji kao bednoj izopačenosti
nematerijalnog — o životu kao bestidnosti materije, o bolesti kao razvratnom obliku života!
U vezi sa održavanim konferencijama mogla se povesti reč o ljubavi kao sili koja stvara
bolest, o natčulnoj suštini belege, o »starim« i »svežim« mestima, o rastvorljivim otrovima i
ljubavnim napicima, o osvetljavanju nesvesnoga, o blagodeti koju donosi raščlanjavanje
duše, o retrogradnom preobražavanju simptoma — i ko će znati o čemu su još sve govorili
— kad je sve ovo s naše strane samo nagađanje i naslućivanje, kao odgovor na eventualno
pitanje: o čemu su sve mogli da ćaskaju doktor Krokovski i mladi Hans Kastorp.
Uostalom, nisu više ćaskali, to je bilo pa prošlo; samo neko vreme, samo nekoliko nedelja
je to trajalo; u poslednje vreme doktor Krokovski nije se kod ovog bolesnika duže zadržavao
nego kod ostalih. »No, druže? i »Ja vas posdhavljam« — na to se obično ograničavala
poseta. Ali zato je Joahim učinio jedno drugo otkriće, baš ono koje je osećao kao izdaju od
strane Hansa Kastorpa, a učinio je to otkriće sasvim nehotice, ne služeći se, u svojoj
vojničkoj ispravnosti, ni najmanje uhođenjem, — što mu moramo verovati. Njega su
naprosto jedne srede odazvali sa prvog ležanja, naredili mu da siđe u suteren da bi ga
nadzornik kupatila izmerio, — i tada je on to video. On je sišao niz stepenice, niz stepenice
uredno zastrte linoleumom koje vode prema vratima ordinacije. S jedne i s druge strane tih
vrata nalazili su se rendgenski kabineti: levo organski, a desno, iza ugla, jedan stepenik niže,
psihički, sa posetnicom doktora Krokovskog na vratima. Ali na polovini stepenica Joahim je
zastao, jer je u tom trenutku Hans Kastorp, dolazeći sa injekcije, izlazio iz ordinacije. On je
obema rukama zatvorio vrata, kroz koja beše brzo izišao i, ne osvrćući se, pošao udesno,