Page 212 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 212

kako  to  uljudnost  nalaže,  raspitujući  se  o  zdravlju  rođaka  i  postavljajući  i  druga
        konvencionalna pitanja. Major je bio čovek širokih pleća, niska čela i nakostrešenih brkova
        — pravi div; svako je mogao jasno videti da je njegov organizam sasvim nevin u pogledu
        telesne dispozicije i prijemljivosti njegove ćerčice. Krivicu za to snosila je očigledno njegova
        žena, sitno stvorenje nesumnjivo tuberkuloznog tipa, čija je savest izgleda i patila zbog tog
        udesa. Jer  kad su  se  posle desetak  minuta  na  Leili  pokazali  znaci  umora,  ili  tačnije
        prenadraženosti  (rumenilo  na  njenim  obrazima  pojačalo  se,  dok  su  njene  spomenak-oči
        dobile  nespokojan  sjaj),  i  kad  su  se  rođaci,  na  znak  sestre  Alfrede,  oprostili,  gospođa
        Gerngros ih je ispratila do ispred vrata i u hodniku počela da optužuje sebe, što je čudno
        dirnulo Hansa Kastorpa. Od nje, samo od nje to potiče, uveravala ih je utučena, njeno siroto
        dete je to moglo  dobiti samo od nje,  njen muž nema u tome nimalo udela, nema s  tim
        nikakve veze. Ali i ona je, mogu joj verovati, to imala samo neko vreme, samo malo i u lakoj
        formi, samo kratko vreme, još kao devojka. Ona je, posle, bolest sasvim savladala i sasvim
        se izlečila, bar kako su je uveravali; jer ona je htela da se uda, tako je rado želela da se uda i
        da živi, i to joj je i pošlo za rukom, sasvim izlečena i zdrava ušla je u brak sa svojim dragim
        mužem, jakim i zdravim kao dren,  koji  sa svoje strane nikad nije ni pomišljao  na takve
        stvari. Ali ma koliko da je bio čist i snažan — njegov uticaj nije mogao da spreči nesreću. Jer
        kod deteta se, eto, — a to je strašno — opet pojavilo već pokopano i zaboravljeno zlo, dete
        ga nije moglo savladati, ono će od toga umreti, dok je ona, majka, sve to prebrodila i došla u
        bezopasno doba, — jadno malo stvorenje umire, lekari nemaju više nikakve nade, a samo
        ona snosi krivicu za to, ona sa svojim prošlim životom.

            Mladići  pokušaše  da  je  uteše,  rekoše  nekoliko  fraza  o  mogućnosti  kakvog  srećnog
        preokreta. Ali majorica samo uzdahnu i još jednom im zahvali na svemu, na hortenziji i što
        su svojom posetom dete malo razonodili i usrećili. Jadnica, eto, leži i muči se, usamljena,
        dok druga  mlada stvorenja  uživaju  život i  igraju sa lepom  mladom  gospodom  —  čak  ni
        bolest ne može da uguši želju za igrom. Oni su joj doneli malo sunca. Gospode bože, možda
        joj je to poslednja radost. Hortenzija je za nju kao uspeh na balu, a razgovor sa dva fina
        kavaljera kao kakav lep mali flirt, to je ona, majka, sasvim lepo zapazila.
            Ove reči napravile su mučan utisak na Hansa Kastorpa, pogotovu što je majorica povrh
        svega još i reč flirt izgovorila pogrešno, ne kako je Englezi izgovaraju, već sa običnim i, što
        ga  je  neizmerno  vređalo.  Sem  toga,  on  nije  bio  nikakav  fini  kavaljer,  on  je  malu  Leilu
        posetio u znak protesta  protiv egoizma koji  ovde  vlada i u duhu medicinskom i
        duhovničkom. Kratko rečeno, bio je malo neraspoložen završetkom koji je ova stvar dobila,
        ukoliko je u pitanju majoričino shvatanje, ali je inače bio neobično oduševljen i zadovoljan
        što je sproveo u delo svoju nameru. Naročito dva utiska su mu se od toga urezala u um i
        dušu: miris zemlje u cvećarnici i vlažne Leiline ruke. I pošto je već učinio prvi korak, još
        istoga dana je  ugovorio sa  sestrom Alfredom da  poseti  njenog  bolesnika, Frica Rotbajna,
        kome je sa njegovom bolničarkom bilo strašno dosadno, iako mu je, po svemu sudeći, ostalo
        još sasvim malo da živi.
            Ništa  nije  pomoglo dobrome Joahimu, morao je da mu pravi društvo. Kastorpovo
        oduševljenje i želja da čini dobro bili su jači od Joahimove antipatije koju je ovaj smeo da
        izrazi  samo  ćutanjem  i  obarajući oči,  jer  je  inače ne  bi  mogao  obrazložiti  a  da ne  ispolji
        nedostatak  hrišćanskih  osećanja.  Hans  Kastorp  je  to  vrlo  dobro  uviđao  i  iz  toga  izvlačio
        koristi za sebe. On je dobro razumeo i militarističke razloge tog nezadovoljstva. Ali ako su
        ovakvi  postupci  njega  samog  oduševljavali  i  činili  srećnim,  ako  su  njemu  izgledali
        probitačni? Onda je morao preći preko Joahimovog muklog otpora. Posavetovao se sa njim
        da li i mladom Fricu Rotbajnu treba poslati ili odneti cveće, iako je ovaj moribund pripadao
   207   208   209   210   211   212   213   214   215   216   217