Page 212 - Thomas Mann - Čarobni breg

kako to uljudnost nalaže, raspitujući se o zdravlju rođaka i postavljajući i druga
konvencionalna pitanja. Major je bio čovek širokih pleća, niska čela i nakostrešenih brkova
— pravi div; svako je mogao jasno videti da je njegov organizam sasvim nevin u pogledu
telesne dispozicije i prijemljivosti njegove ćerčice. Krivicu za to snosila je očigledno njegova
žena, sitno stvorenje nesumnjivo tuberkuloznog tipa, čija je savest izgleda i patila zbog tog
udesa. Jer kad su se posle desetak minuta na Leili pokazali znaci umora, ili tačnije
prenadraženosti (rumenilo na njenim obrazima pojačalo se, dok su njene spomenak-oči
dobile nespokojan sjaj), i kad su se rođaci, na znak sestre Alfrede, oprostili, gospođa
Gerngros ih je ispratila do ispred vrata i u hodniku počela da optužuje sebe, što je čudno
dirnulo Hansa Kastorpa. Od nje, samo od nje to potiče, uveravala ih je utučena, njeno siroto
dete je to moglo dobiti samo od nje, njen muž nema u tome nimalo udela, nema s tim
nikakve veze. Ali i ona je, mogu joj verovati, to imala samo neko vreme, samo malo i u lakoj
formi, samo kratko vreme, još kao devojka. Ona je, posle, bolest sasvim savladala i sasvim
se izlečila, bar kako su je uveravali; jer ona je htela da se uda, tako je rado želela da se uda i
da živi, i to joj je i pošlo za rukom, sasvim izlečena i zdrava ušla je u brak sa svojim dragim
mužem, jakim i zdravim kao dren, koji sa svoje strane nikad nije ni pomišljao na takve
stvari. Ali ma koliko da je bio čist i snažan — njegov uticaj nije mogao da spreči nesreću. Jer
kod deteta se, eto, — a to je strašno — opet pojavilo već pokopano i zaboravljeno zlo, dete
ga nije moglo savladati, ono će od toga umreti, dok je ona, majka, sve to prebrodila i došla u
bezopasno doba, — jadno malo stvorenje umire, lekari nemaju više nikakve nade, a samo
ona snosi krivicu za to, ona sa svojim prošlim životom.

Mladići pokušaše da je uteše, rekoše nekoliko fraza o mogućnosti kakvog srećnog
preokreta. Ali majorica samo uzdahnu i još jednom im zahvali na svemu, na hortenziji i što
su svojom posetom dete malo razonodili i usrećili. Jadnica, eto, leži i muči se, usamljena,
dok druga mlada stvorenja uživaju život i igraju sa lepom mladom gospodom — čak ni
bolest ne može da uguši želju za igrom. Oni su joj doneli malo sunca. Gospode bože, možda
joj je to poslednja radost. Hortenzija je za nju kao uspeh na balu, a razgovor sa dva fina
kavaljera kao kakav lep mali flirt, to je ona, majka, sasvim lepo zapazila.
Ove reči napravile su mučan utisak na Hansa Kastorpa, pogotovu što je majorica povrh
svega još i reč flirt izgovorila pogrešno, ne kako je Englezi izgovaraju, već sa običnim i, što
ga je neizmerno vređalo. Sem toga, on nije bio nikakav fini kavaljer, on je malu Leilu
posetio u znak protesta protiv egoizma koji ovde vlada i u duhu medicinskom i
duhovničkom. Kratko rečeno, bio je malo neraspoložen završetkom koji je ova stvar dobila,
ukoliko je u pitanju majoričino shvatanje, ali je inače bio neobično oduševljen i zadovoljan
što je sproveo u delo svoju nameru. Naročito dva utiska su mu se od toga urezala u um i
dušu: miris zemlje u cvećarnici i vlažne Leiline ruke. I pošto je već učinio prvi korak, još
istoga dana je ugovorio sa sestrom Alfredom da poseti njenog bolesnika, Frica Rotbajna,
kome je sa njegovom bolničarkom bilo strašno dosadno, iako mu je, po svemu sudeći, ostalo
još sasvim malo da živi.
Ništa nije pomoglo dobrome Joahimu, morao je da mu pravi društvo. Kastorpovo
oduševljenje i želja da čini dobro bili su jači od Joahimove antipatije koju je ovaj smeo da
izrazi samo ćutanjem i obarajući oči, jer je inače ne bi mogao obrazložiti a da ne ispolji
nedostatak hrišćanskih osećanja. Hans Kastorp je to vrlo dobro uviđao i iz toga izvlačio
koristi za sebe. On je dobro razumeo i militarističke razloge tog nezadovoljstva. Ali ako su
ovakvi postupci njega samog oduševljavali i činili srećnim, ako su njemu izgledali
probitačni? Onda je morao preći preko Joahimovog muklog otpora. Posavetovao se sa njim
da li i mladom Fricu Rotbajnu treba poslati ili odneti cveće, iako je ovaj moribund pripadao