Page 211 - Thomas Mann - Čarobni breg

pazio. A sad je sedeo, eto, raspoložen, dovršavao obed i pravio se kao da se nikad nije
ponašao kao sumanut i pijan, bez sumnje se toga nije čak ni sećao. Ni njegova spoljašnjost
nije bila takva da kod Hansa Kastorpa ojača strahopoštovanje prema toj bolesti; i ona je, na
svoj način, pojačavala utiske neozbiljne raspuštenosti, kojima je i protiv svoje volje ovde bio
izložen i kojima je želeo da se suprotstavi, upuštajući se u bliži dodir sa teškim bolesnicima i
moribundima, iako se to protivilo vladajućim običajima u sanatorijumu.
Na istom spratu sa rođacima, nedaleko od njihove sobe, ležala je jedna sasvim mlada
devojka, po imenu Leila Gerngros, koja je po kazivanju sestre Alfrede bila na umoru. U roku
od deset dana imala je četiri jaka krvoliptanja, i roditelji su joj došli u nadi da je još živu
vrate kući. Ali to, izgleda, nije bilo izvodljivo: savetnik je izjavio da jadna mala Gerngrosova
ne može da izdrži putovanje. Ona je imala šesnaest ili sedamnaest godina. Hans Kastorp je
smatrao da mu se ovde pruža zgodna prilika da ostvari svoj plan sa saksijom cveća i željama
za ozdravljenje. Istina, Leila nije imala rođendan, i teško da će ga, bar sudeći po ljudskom
razumu, još jednom doživeti, jer je njen rođendan, kao što je Hans Kastorp doznao, padao
tek u proleće. Ali to, po njegovom mišljenju, nije trebalo da bude smetnja za ovakvo
ukazivanje pošte i milosrđa. Na jednoj prepodnevnoj šetnji do »Mesta«, u blizini kasina ušao
je sa rođakom u cvećarnicu, i dok je širokim grudima udisao taj vlažni vazduh, ispunjen
mirisom zemlje i cveća, kupio je jednu lepu saksiju hortenzija i dao nalog da se pošlje u
sanatorijum maloj mučenici, anonimno, sa kartom na kojoj je samo stajalo »Od dva suseda,
sa najlepšim željama za ozdravljenje«. Sve je to radio s radošću, prijatno opijen mirisavim
isparenjem cveća i mlakom toplinom u dućanu, od koje su mu, posle hladnoće spolja, oči

zasuzile; srce mu je lupalo, ispunjeno osećanjem neke pustolovne smelosti i uverenjem u
umešnost njegovog skromnog pothvata, kome je u sebi pridavao simbolično značenje.
Leila Gerngros nije imala privatnu bolničarku, već je stajala pod neposrednim nadzorom
gospođice fon Milendonk i oba lekara; ali sestra Berta ju je obilazila, i ona je mladićima
saopštila kakvo je dejstvo imala njihova pažnja. U skučenom svetu svog beznadežnog
položaja, ova mala devojčica se obradovala kao dete pozdravu tih stranaca. Cveće joj je
stajalo kraj postelje, ona ga je milovala pogledom i rukama, brinula se da ga zalivaju, i
umilno bi ga gledala svojim izmučenim očima čak i kad bi je spopao najjači kašalj. I njene
roditelje — majora u penziji Gerngrosa i gospođu — to je isto tako darnulo i obradovalo, i
pošto nisu čak ni pokušali da odgonetnu ko su darodavci, jer nisu poznavali nikoga u kući, to
se Alfreda Šildkneht, kao što je priznala, nije mogla uzdržati a da ne podigne koprenu sa
tajne i ne imenuje rođake kao pošiljaoce cveća. Ona im je prenela molbu roditelja i ćerke da
ih posete kako bi im zahvalili, i tako, dva dana kasnije, predvođeni kaluđericom, uđoše
obojica na prstima u sobu male mučenice Leile.
Samrtnica je bila neobično ljupko plavokoso stvorenje, sa očima plavim kao spomenak.
Uprkos strašnom gubitku krvi i teškom disanju samo pomoću jednog sasvim nedovoljnog
ostatka još dobrog plućnog tkiva, ona je davala istina slabačak, ali u stvari ne bedan izgled.
Zahvalila im je i ćaskala malo tamnim ali prijatnim glasom. Na njenim obrazima pojavi se
neki ružičast sjaj i više se nije gubio. Hans Kastorp je, kao što se i očekivalo, objasnio
prisutnim roditeljima i njoj svoj postupak, govoreći prigušenim i uzbuđenim glasom, sa
delikatnom snishodljivošću. Nije trebalo mnogo — bar u duši ga je nešto gonilo na to — pa
da klekne kraj postelje, i dugo je u svojoj ruci držao Leilinu ruku, mada je ta vrela ručica bila
ne samo vlažna već upravo mokra, jer je sekrecija znoja bila kod tog deteta ogromna: ona se
neprestano toliko znojila da bi joj se meso već davno smežuralo i isušilo da nije požudno pila
limunadu, od koje je pun bokal stajao na njenom stočiću, i tako donekle nadoknađivala ono
što je transudacijom gubila. Roditelji, onako utučeni, održavali su ovu kratku konverzaciju