Page 210 - Thomas Mann - Čarobni breg

zadaje mnogo razloga za brigu. Jer ponekad bi dobila nastupe kukavičkog straha i plača, za
koje bi joj dala povod njena tobože sve veća »tromost« ili penjanje temperature. Došla bi za
sto jecajući, niz njene hrapave, crvene obraze lile bi suze, plakala bi zaklonjena maramicom i
govorila da je Berens rešio da je metne u postelju, ali ona hoće da zna šta je rekao iza njenih
leđa, kako stvar s njom zaista stoji, ona hoće da pogleda istini u oči! Jednoga dana je na svoj
užas primetila da njen krevet stoji svojim donjim krajem u pravcu vrata i od toga otkrića je
skoro fras dobila. Ljudi nisu odmah mogli da razumeju otkud taj njen bes, to njeno
zgražanje, naročito je Hans Kastorp nije odmah razumeo. Pa šta? šta mari? Zašto da krevet
ne stoji kao što stoji? — Za ime božje, pa zar on ne shvata! »Noge napred!...« Podigla je
očajnu dreku, i odmah su morali da okrenu krevet, iako je otada ležeći gledala u svetlost, što
joj je smetalo da spava.
Sve ovo bilo je zaista neozbiljno; to je vrlo malo išlo naruku duhovnim potrebama Hansa
Kastorpa. Jedan strašan događaj, koji se odigrao u to vreme prilikom obeda, napravio je na
mladića naročiti utisak. Jedan još nov pacijent, nastavnik Popov, mršav i tih čovek, koji je sa
svojom isto tako mršavom i tihom verenicom imao mesto za stolom boljih Rusa, dobio je
usred jela jak epileptični napad, i sa onim krikom čiji su demonski i neljudski karakter već
mnogi opisali, srušio se na pod i kraj stolice je mlatarao rukama, i nogama, kriveći se i grčeći
najgroznije. Za nesreću, baš su im bili servirali ribu, tako da su se mnogi s razlogom uplašili
da Popov u svom grču i zanosu ne proguta riblju kost. Nastala je neizreciva uzbuna.
Gospođe, na čelu sa gospođom Šter — mada joj recimo gospođe Salomon, Rediš, Hesenfeld,
Magnus, Iltis, Levi i ostale nisu ni u čemu ustupale —dobile su sve moguće napade, tako da

se poneka ponašala bezmalo kao gospodin Popov. Njihovi krici orili su se dvoranom. Na sve
strane videle su se samo grčevito stisnute oči, razjapljena usta i iskrivljena tela. Samo jedna
od njih smatrala je da je lepše da se tiho onesvesti. Mnogi su se gušili, pošto je ovaj ludi
događaj svakoga iznenadio baš dok je žvakao i gutao.
Jedan deo gostiju pobegao je kroz sve moguće izlaze, čak i kroz vrata što vode na
verandu, mada je napolju bilo vrlo vlažno i hladno. Međutim, ceo ovaj događaj dobio je
jedno čudno, i ma koliko strahotan bio, još i nelagodno obeležje, i to usled neminovne
asocijacije ideja u vezi sa poslednjim predavanjem doktora Krokovskog. Naime, taj
analitičar je, u svom izlaganju o ljubavi kao patogenom faktoru, baš u poslednji ponedeljak
govorio o padavici i tu bolest, u kojoj je čovečanstvo u predanalitičko doba gledalo čas kao
na svetiteljsko, pa čak i proročansko iskušenje, čas kao na delo satanino — rečima upola
pesničkim upola neumoljivo naučničkim, nazvao »ekvivalentom ljubavi« i »orgazmom
mozga«, ukratko, on je nju tumačio na tako dvosmislen način da su njegovi slušaoci
ponašanje nastavnika Popova, tu ilustraciju doktorovog predavanja, morali shvatiti kao
gadno otkrovenje i mističan skandal, tako da se u skrivanju i bežanju dama ispoljavala
izvesna stidljivost. I sam savetnik je prisustvovao tome ručku, i on je, sa Milendonkovom i
još nekim mlađim i snažnijim gostima odneo epileptičara iz trpezarije u hol, onako
pomodrelog, zapenušenog, ukrućenog i iskrivljenog, i tu su se mogli videti doktori, glavna
sestra i drugi personal kako još dugo vremena obleću oko obeznanjenog, koga su zatim
odneli na nosilima. Ali samo kratko vreme potom ugledaše Popova, mirnog i spokojnog,
kako u društvu svoje isto tako mirne i spokojne verenice opet sedi za stolom boljih Rusa, i
nastavlja svoj ručak, kao da se ništa nije dogodilo!
Hans Kastorp je prisustvovao tome događaju pokazujući sve znake užasavanja i
uviđavnosti, ali u suštini — neka mu bog oprosti — ni ovo mu nije davalo utisak nečeg
ozbiljnog. Popov je naravno mogao da se zaguši od onog zalogaja ribe, ali u stvari on se nije
zagušio, već je, i pored sveg svog nesvesnog besa i šenluka, u sebi ipak sasvim lepo pomalo