Page 208 - Thomas Mann - Čarobni breg

vezu sa ponekim od njih, to će se lako udesiti. Recimo neki moribund ima rođendan i mi to
doznamo — to se najzad može doznati. Lepo, mi ćemo onda dotičnom — ili dotičnoj —
njemu ili njoj, kako to već bude — poslati saksiju cveća, pažnja od strane dvojice nepoznatih
kolega, — sa najlepšim željama za ozdravljenje — reč ozdravljenje, iz učtivosti, uvek je na
svome mestu. Posle će, naravno, dotičnom reći ko smo mi, i on ili ona u svojoj nemoći
isporučiće nam prijateljski pozdrav onako kroz vrata, pa nas možda i pozvati da svratimo na
trenutak, i mi ćemo izmenjati s njim nekoliko čovečanskih reči pre nego što ga zanavek
nestane. Tako ja to zamišljam. Slažeš li se ti s tim? Što se mene tiče, ja sam u svakom slučaju
rešen da tako uradim.«
Joahim nije zbilja imao mnogo šta da kaže protiv ove namere. »To se kosi sa kućnim
redom«, reče, »time ćeš ga u neku ruku prekršiti. Ali izuzetno, ako baš želiš, Berens će ti,
držim, svakako dopustiti. Možeš se uostalom pozvati na svoj interes za medicinu.«
»Da, između ostalog i na to«, reče Hans Kastorp; jer zaista je njegova želja poticala iz
čitavog spleta motiva. Protest protiv egoizma koji je ovde vladao bio je samo jedan od njih.
Na to ga je naročito podsticala i potreba njegovog duha da život i smrt shvati ozbiljno i da im
ukazuje poštu — potreba koju se nadao da zadovolji i još ojača tim dodirom sa teškim
bolesnicima i moribundima, u naknadu za mnogobrojne uvrede kojima je smatrao da je ta
potreba inače izložena na svakom koraku, svakoga dana, pa i svakoga časa, i koje su na
njegovu žalost samo potvrđivale izvesne Setembrinijeve sudove. Primera je bilo isuviše: kad
bismo zapitali Hansa Kastorpa, on bi možda prvo spomenuo takve osobe u Berghofu koje, po
vlastitom priznanju, nisu uopšte bile bolesne i koje su ovde došle po svojoj volji, navodeći

kao zvaničan razlog lako oboljenje, a u stvari samo radi svog uživanja i što im se sviđao
način života ovih bolesnika. Takva je bila već uzgred spomenuta udovica Hesenfeld, jedna
živa žena čija je strast bila da se kladi: kladila se sa muškarcima, kladila se za sve i u sve,
kladila se za vreme koje će doći, za jela koja će se služiti, za ishod glavnog pregleda i koliko
će meseca nekom da odrede za lečenje, kladila na izvesne bobove, saonice, šampione u
klizanju na ledu i skijanju na sportskim utakmicama, kladila za ishod ljubavnih intriga među
pacijentima, i za stotinu drugih stvari, često sasvim neznatnih i ništavnih, kladila se u
čokoladu, u šampanj i ajvar koji bi onda na svečan način služili u restoranu, kladila u novac,
u bioskopsku ulaznicu, pa čak i u poljupce, koje će da da ili primi — ukratko, tom pasijom
unosila je u trpezariju mnogo živosti i napetosti, premda njeni postupci Hansu Kastorpu nisu,
naravno, mogli izgledati sasvim ozbiljni, štaviše činilo mu se da ona samim svojim
prisustvom vređa dostojanstvo ovog mesta bolesti i patnje.
Jer on je svim silama u sebi nastojao da štiti to dostojanstvo i uzdiže ga u svojim očima,
ma koliko mu to teško padalo posle skoro pola godine provedene među ovim ljudima ovde.
Njegovo sve veće upoznavanje sa njihovim načinom života, njihovim navikama i nazorima,
nije ga moglo mnogo ohrabriti u njegovoj dobroj nameri. Uzmimo ona dva kicoša od
sedamnaest i osamnaest godina koje su zvali »Maks i Moric«, i čija su večernja iskradanja u
svrhu bančenja i igranja pokera bila među damama predmet stalnog ogovaranja. Tu skoro, to
jest nekih osam dana posle Nove godine (jer ne sme se zaboraviti da dok mi pričamo, vreme
neumorno promiče, tiho i neprekidno), za doručkom se bila pronela vest da je maser izjutra
zatekao obojicu ispružene na krevetima, u izgužvanom večernjem odelu. Čak i Hans Kastorp
se smejao; ali mada ga je ovo vređalo, to nije bilo ništa u poređenju sa pričama o advokatu
Ajnhufu iz Jiteborga, jednom četrdesetogodišnjaku sa špicastom bradom i crnim dlakavim
rukama, koji je otpre nekog vremena sedeo za stolom Setembrinijevim na mestu
prezdravelog Šveđanina; on ne samo što se svake noći vraćao pijan kući, nego nedavno čak
ni to nije učinio, već su ga našli kako leži na livadi. On je važio za opasnog Don Žuana, i