Page 206 - Thomas Mann - Čarobni breg

izrazom na licu kakav otprilike ima kad sluša muziku. Austrijski aristokrata ležao je s
glavom visoko uzdignutom, tako da je telo, ta izdužena struktura i izraz mnogostrukih
životnih zbivanja, sa stopalima koja su strčala pod pokrivačem, izgledalo utoliko pljosnatije,
gotovo ravno kao daska. Kraj kolena mu je ležao venac cveća, a palmova grana koja je visila
iz venca dodirivala je velike, žute, koščate ruke, sklopljene na upalim grudima. Žuto i
koščato bilo je i lice sa ćelavom lobanjom, kukastim nosom, istaknutim jagodicama i
čupavim, riđim brkovima, usled čije su gustine siva čekinjava udubljenja na obrazima
izgledala još dublja. Oči su mu bile čvrsto zatvorene na neki neprirodan način, — silom
sklopljene, ne zatvorene, pomisli Hans Kastorp: to se nazivalo poslednjom uslugom, mada se
činilo pre radi živih negoli zbog umrlog. To se moralo uraditi odmah posle smrti, jer kad se u
mišićima već stvori miozin, to više ne može, onda bi mrtvac ležao i ukočeno gledao, i više
nimalo ne bi izgledalo kao da je zaspao.
Kao kakav poznavalac i osećajući se u svom elementu više nego u jednom smislu, Hans
Kastorp je stajao kraj odra, upućen u stvar ali pobožan. »Kao da je zaspao«, reče iz
čovečnosti, mada je razlika bila velika. A potom je prigušenim glasom, kako to priliči,
započeo razgovor sa udovicom austrijskog aristokrate, raspitivao se o mukama njenog
supruga, njegovim poslednjim danima i trenucima, o pripremama za prenos tela u Korušku,
pokazujući saučešće i upućenost delom medicinske delom duhovničke i moralne prirode.
Govoreći razvučenim, unjkavim austrijskim dijalektom, i jecajući s vremena na vreme,
udovica izrazi čuđenje što mladi ljudi pokazuju toliko interesovanja za tuđu nesreću, na što
Hans Kastorp odgovori da su i oni sami, njegov rođak i on, bolesni, a da je, sem toga, on

lično odmalena stajao kraj samrtne postelje svojih bliskih, da je siroče po ocu i majci, i da
mu je prema tome smrt već odavno prisno poznata, da tako kaže. Ona ga upita za poziv koji
je izabrao. On odgovori da je »bio« inženjer. — Bio? — Utoliko »bio«, što se sad eto
isprečila bolest, i sasvim je neodređeno koliko će morati ovde da ostane, a to predstavlja
značajan prekid, pa možda i preokret u životu, čovek nikad ne može da zna... (Joahim ga
pogleda zaprepašćeno.) A njegov gospodin rođak? — On se sprema da dole postane vojnik,
on je kandidat za oficira. O, reče ona, i vojnički zanat je naravno poziv pun ozbiljnosti,
vojnik mora računati s tim da u datoj prilici dođe u bliski dodir sa smrću, i sasvim je dobro
da se zarana navikne na takav prizor. Ona se oprosti sa mladićima zahvaljujući im i trudeći
se da bude ljubazna, što je bilo dostojno poštovanja s obzirom na njen težak položaj i
naročito na veliki račun za kiseonik koji joj je suprug ostavio. Rođaci se popeše na svoj
sprat. Hans Kastorp je bio zadovoljan posetom i uzbuđen od utisaka koje je dobio.
»Requiescat in pace«, reče on. »Sit tibi terra levis. Requiem aeternam dona ei, Domine.
Vidiš, kad se tiče smrti i kad govorimo mrtvima ili o mrtvima, opet stupa na snagu latinski,
to je zvanični jezik u takvim prilikama, tu se vidi da je smrt nešto naročito. Ali što se u čast
smrti govori latinski, to nije ni iz kakve humanističke kurtoazije, taj jezik mrtvih nije onaj
latinski što ga učimo u školi, razumeš, već je prožet sasvim drugim duhom, može se reći
sasvim suprotnim. Taj latinski je crkveni latinski, jezik kojim su govorili kaluđeri, jezik
srednjega veka, tako neka potmula, monotona, podzemna pesma tako reći. Setembrini u
njemu ne bi uživao, nije to ništa za humaniste i republikance i takve pedagoge, taj jezik je
prožet drugim duhom, to je onaj suprotni duhovni pravac. Smatram da treba biti načisto u
pogledu tih različitih duhovnih pravaca, ili raspoloženja — da se tačnije izrazim; postoje
dva: religiozno i slobodoumno. Oba stava imaju svoje dobre strane, ali što ja imam u duši
protiv onog slobodoumnog, mislim Setembrinijevog stava, to je što on zamišlja da jedino on
ima monopol na ljudsko dostojanstvo, a to je preterano. I onaj drugi stav ima na svoj način
mnogo ljudskog dostojanstva, i on daje povoda za mnogo pristojnosti i korektno držanje i