Page 205 - Thomas Mann - Čarobni breg

Ali odmah po Božiću, još pre Nove godine, umre, kako rekosmo, austrijski aristokrata.
Rođaci su to doznali od Alfrede Šildkneht, zvane sestra Berta, bolničarke jadnog Frica
Rotbajna, koja im je u hodniku ispričala taj događaj držan u tajnosti. Hans Kastorp je slušao
sa velikim interesovanjem, delom zato što su znaci života tog austrijskog aristokrate spadali
u prve utiske koje je ovde dobio — utiske koji su prvi, kako mu se činilo, izazvali vatru u
njegovim obrazima, koja se otada sa njih nije skidala — a delom iz moralnih, skoro da
kažemo duhovničkih razloga. On je dugo zadržao Joahima razgovarajući sa kaluđericom,
koja je sa zahvalnošću uživala u tom razgovoru, grčevito ga se držeći. Pravo je čudo, reče,
što je taj čovek doživeo praznike. Već odavno se pokazalo da je on neobično žilav kavaljer,
ali čime je na kraju još disao, to nikome nije bilo jasno. Naravno, već danima se održavao
samo zahvaljujući ogromnim količinama kiseonika: samo juče potrošio je četrdeset boca,
svaka po šest franaka. To dobro zaseca u kesu, neka gospoda i sama izračunaju, a pri tom
treba imati u vidu da njegova supruga, na čijim je rukama potom izdahnuo, ostaje sasvim bez
sredstava. Joahim nije odobravao taj izdatak. Čemu to mučenje i veštačko odugovlačenje za
skupe pare kod jednog sasvim beznadežnog slučaja? Njemu se ne može uzeti za zlo što je
slepo gutao taj skupi gas, pošto su mu ga davali. Ali oni koji su ga lečili trebalo je da
pametnije misle i da ga, kad je već tako, prepuste njegovoj neminovnoj sudbini, sasvim
nezavisno od prilika, a već pogotovu s obzirom na njih. I živi, najzad, imaju neka prava, i
tako dalje. Tome se Hans Kastorp energično usprotivio. Njegov rođak, reče, govori skoro
kao Setembrini, bez zazora i poštovanja prema patnji. Taj čovek je najzad umro, i tu prestaje
svaka šala, jedino se tako može postupiti da bi se pokazala ozbiljnost, a samrtnik zaslužuje

svako poštovanje i svaku čast, u to je Hans Kastorp duboko uveren. On se bar nada da se
Berens na kraju nije izbrecnuo na jadnika i izgrdio ga na svoj bezobziran način. Nije bilo
potrebno, objasni Šildknehtova. Doduše, pred sam kraj još jednom je pokušao besmisleno da
beži, i hteo je da skoči iz postelje, ali i najmanja napomena o besciljnosti takvog poduhvata
bila je dovoljna da jednom zasvagda od toga odustane.
Hans Kastorp se potrudio da vidi pokojnika. On je to učinio iz prkosa prema vladajućem
sistemu prikrivanja, zato što je prezirao tu egoističnu želju da se ništa ne zna, ništa ne čuje i
ne vidi, i što je tome hteo da se suprotstavi samim delom. Za stolom je pokušao da povede
razgovor o ovom smrtnom slučaju, ali je naišao na tako jednodušno i tvrdoglavo
neprijateljstvo da ga je to postidelo i revoltiralo. Gospođa Šter je bila direktno gruba. Šta mu
pada na pamet, upita ga, da o tome govori, i gde se on to vaspitavao? Kućni red štiti njih,
pacijente, da dođu u dodir sa takvim stvarima, i najednom se pojavi tako neki žutokljunac i
počne o tome da govori sasvim glasno, i to baš kod pečenja, i uz to u prisustvu doktora
Blumenkola, koga to svakoga dana može da snađe (ovo tihim glasom, zaklonivši usta
rukom). Ako se ovo ponovi, ona će se žaliti. I tada je Hans Kastorp, onako izgrđen, rešio, pa
to rešenje i izrazio, da sa svoje strane ode i poseti umrloga druga i kraj odra mu ukaže
poslednju poštu. Nagovorio je i Joahima da pođe s njim.
Posredstvom sestre Alfrede pošlo im je za rukom da stupe u pokojnikovu sobu, koja se
nalazila na prvom spratu, baš ispod njihovih soba. Dočekala ih je udovica, jedna sitna
plavuša raščupane kose, iscrpena nespavanjem, držeći maramicu na ustima, crvena nosa i u
debelom mantilu, čiji je okovratnik bila podigla, jer je u sobi bilo vrlo hladno; centralno
grejanje je bilo isključeno a balkonska vrata otvorena. Prigušenim glasom dva mlada čoveka
kazaše što je trebalo reći, pa zatim, pozvani bolnim pokretom ruke, prođoše kroz sobu do
postelje — koračajući snishodljivo na prstima — i stadoše kraj odra, posmatrajući mrtvaca,
svaki na svoj način: Joahim sastavljenih peta, upola nagnut, kao da salutira, Hans Kastorp
opuštena tela i zamišljen, s rukama preda se prekrštenim, a glavom nagnutom ka ramenu, i sa