Page 204 - Thomas Mann - Čarobni breg

Te večeri društvena zabava dobila je u važnosti i živosti time što je savetniku predat
poklon; on je došao na pola časa sa Knutom i Milendonkovom. Ceremonijal je obavljen u
salonu sa šaljivim optičkim instrumentima. Odelit ruski poklon sastojao se iz jednog vrlo
velikog, okruglog srebrnog tanjira, u čijoj je sredini bio urezan savetnikov monogram, i čija
je potpuna neupotrebljivost bila svakome očigledna. Na stolici za odmaranje, koju su mu
poklonili ostali gosti, moglo je bar da se leži, iako još nije imala ni pokrivača ni jastuka, već
je samo bila prekrivena materijom. Naslon za glavu bio je pokretan, i Berens je odmah
probao da li je udobna, ispruživši se po njoj koliko je dug, sa svojim neupotrebljivim
tanjirom pod miškom, zatvorio je oči i počeo da hrče kao patroldžija, objavljujući da je on
Fafnir sa blagom. Oduševljenje je bilo opšte. I gospođa Šoša smejala se mnogo ovom
prizoru, pri čemu su joj se oči skupile a usta ostala otvorena — baš isto onako — pomisli
Hans Kastorp — kao što je to bio slučaj kad se smejao Pšibislav Hipe.
Čim je savetnik otišao, gosti posedaše za stolove za igranje. Rusko društvo je zauzelo,
kao i uvek, mali salon. Neki od gostiju stajali su u trpezariji oko božićnjeg drveta, posmatrali
kako se na metalnim štipaljkama gase ostaci svećica i štrpkali okačene slatkiše. Za stolovima
već spremljenim za doručak sedelo je njih nekoliko, daleko jedno od drugog, svako je na
svoj način naslanjao glavu na ruku i ćutao za sebe.
Prvi dan Božića bio je vlažan i maglovit. Oni se sad, reče Berens, nalaze u oblacima;
ovde gore magle nema. Ali bili oblaci ili magla, tek jaka vlaga se osećala u svakom slučaju.
Napadali sneg topio se na površini i postajao porozan i lepljiv. Na obaveznom odmaranju,
lice i ruke kočili su se mnogo neprijatnije nego pri mrzlom ali sunčanom vremenu.

Taj dan bio je uveče obeležen muzičkom priredbom, pravim koncertom, sa stolicama
poređanim u redove i sa štampanim programom, što je gostima priredila direkcija Berghofa.
To je bilo veče pesama na kome je pevala jedna profesionalna pevačica koja je stanovala u
mestu i davala privatne časove. Ispod razreza svoje balske haljine, sa strane, nosila je dve
medalje, ruke su joj bile kao pritke, a neobična bezbojnost njenoga glasa odavala je na
žalostan način razloge zbog kojih se nastanila ovde. Ona je pevala:

Sa sobom nosim
ljubav svoju.

I pijanist koji ju je pratio bio je iz mesta... Gospođa Šoša je sedela u prvom redu, ali je
iskoristila pauzu da se povuče, tako da je Hans Kastorp otada mogao mirna srca da sluša
muziku (bila je to, na kraju krajeva, ipak muzika), čitajući pri tom tekst pesama odštampan
na programu. Neko vreme sedeo je pored njega Setembrini, ali se takođe izgubio pošto je
napravio nekoliko jedrih i plastičnih primedaba na račun ovdašnje pevačice i ironično izrazio
svoje zadovoljstvo što se, eto, i večeras nalaze u tako intimnom i čestitom domaćem krugu.
Da kažemo istinu, Hansu Kastorpu je laknulo kad je ovo dvoje otišlo, ta žena uzanih očiju i
taj pedagog, i kad je najzad svoju pažnju mogao slobodno da posveti pesmama. Nalazio je da
je to dobro što se u celom svetu, čak i pod najčudnijim okolnostima. svira i peva —
verovatno čak i na polarnim ekspedicijama.
Drugi dan Božića nije se ni po čemu razlikovao od kakve nedelje ili čak običnog radnog
dana, sem po nekoj nejasnoj svesti da je to ipak bio praznik, a kad je i on prošao, Božić je
pripadao prošlosti, ili je — isto bi se tako moglo reći — sad opet ležao u dalekoj budućnosti,
na čitavu godinu pred nama: proći će opet dvanaest meseca dok se krug ne sastavi i on
iznova dođe — najzad, samo sedam meseca više nego što je Hans Kastorp ovde već proveo.