Page 203 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 203

može se uzeti  ozbiljno. Stvar  postaje sasvim  ozbiljna tek  kad se spustimo  do  najmanje
        jedinice: onih sedam puta šezdeset sekundi za koje vreme držimo termometar u ustima da
        bismo  mogli da nastavimo  sa ucrtavanjem  krivulje  —  oni su zaista  trajali  i imali žilavu
        vrednost;  oni  su  se  pretvarali  u  čitavu  malu  večnost,  oni  su  sačinjavali  slojeve  neobične
        solidnosti u strelovitom promicanju velikog vremena...
            Praznik je jedva narušio uobičajeni život u Berghofu. Nekoliko dana ranije postavili su u
        trpezariji, na desnoj užoj strani zida, kraj »stola loših Rusa«, jednu vitku jelku, i njen miris je
        u  isparenju  od  bogatih  jela  dopirao  do  gostiju  i  izazivao  nešto  kao  zamišljenost  u  očima
        pojedinih  lica  za  sedam  stolova.  Za  večeru  dvadeset  i  četvrtog  decembra  zatekli  su  drvo
        iskićeno  šarenim  ukrasima:  zlatastom  kosicom,  staklenim  kuglama,  pozlaćenim  jelovim
        šišarkama, malim jabukama zakačenim u mreže i mnogim slatkišima, a raznobojne svećice
        gorele su za vreme obeda i kasnije. I u sobama teških bolesnika, pričali su, gorela su drvca:
        svaki je imao svoje. Preko pošte su poslednjih dana stigli mnogi paketi. I Joahim Cimsen i
        Hans Kastorp dobili su pošiljke iz njihovog dalekog i ravnog zavičaja, brižljivo upakovane
        poklone koje su  rasprostrli po svojim  sobama:  zgodno izabrano  rublje,  kravate, luksuzni
        predmeti od kože i nikla, kao i mnogo kolača, oraha, jabuka i marcipana  — rođaci su sa
        skeptičnim pogledom posmatrali ove slatkiše, pitajući se da li će ovde ikad doći trenutak da
        ih se zažele. Šalenova je, kao što je znao Hans Kastorp, spremila paket za njega, a i poklone
        je ona nabavila, pošto se prvo ozbiljno posavetovala sa ujakom. Bilo je priloženo i pismo
        Džemsa Tinapela, na debeloj hartiji bez zaglavlja firme, ali otkucano na mašini. U njemu je
        ujak  isporučio  svoje  i  očeve  čestitke  za  praznike,  sa željama za skoro ozdravljenje, i  iz

        praktičnih razloga odmah čestitao i nastupajuću Novu godinu, kao što je to, uostalom, učinio
        i Hans Kastorp kad je u svoje vreme, ležeći u stolici, sastavio konzulu Tinapelu božićnje
        pismo i poslao ga sa kliničkim izveštajem.
            Jelka u trpezariji gorela je, puckarala, mirisala i u glavama i srcima budila svest o ovome
        času. Svet se bio svečanije obukao: gospoda su imala večernje odelo a žene su stavile nakit,
        koji im je možda poslala ruka nežnoga muža iz zemalja u ravnici. I Klavdija Šoša bila je
        zamenila uobičajeni vuneni sviter večernjom haljinom koja je imala nečeg ličnog, ili tačnije
        nacionalnog: to  je  bio kostim  sa  pojasom,  svetle boje, izvezen, po svom  karakteru, kao
        narodna nošnja,  ruska, ili pak  balkanska,  možda  bugarska,  iskićena  malim  zlatnim
        šljokicama,  i  čiji  su  mnogi  nabori  davali  njenoj  pojavi  neku  neobičnu  gipkost  i  punoću  i
        odlično  se  slagali  sa  onim  što  je  Setembrini  obično  nazivao  njenom  »tatarskom
        fizionomijom«,  i  naročito  njenim  »vučjim  očima«.  Za stolom boljih  Rusa  bilo je mnogo
        veselosti: tamo je, uz prasak, otpušena prva boca šampanjca, koji se posle pio skoro za svim
        stolovima. Za stolom rođaka poručila ga je ruska starica, za svoju nećaku i Marusju, ali je
        častila i druge. Jelovnik je bio odabran; završio se testom sa sirom i sitnim kolačima; potom
        je došla kafa i liker. S vremena na vreme zahvatio bi plamen kakvu jelovu grančicu koju je
        trebalo  gasiti,  i  to  bi  izazvalo  vrisku  i  preteranu  paniku.  Pred  kraj  ove  svečane  večere
        Setembrini je, u svom običnom odelu i s čačkalicom između zuba, posedeo malo za stolom
        naših rođaka, zadirkivao gospođu Šter, a zatim se sa nekoliko reči dotakao sina drvodelje iz
        Nazareta i rabija čovečanstva, čiji se fiktivni rođendan danas proslavlja. Da li je on zbilja
        živeo, misli Setembrini, ne zna se sigurno. Ali što se onda rodilo, reče, i što je onda započelo
        svoj pobedonosni, do danas neprekinuti tok, to je ideja o dostojanstvu duše čovekove i ideja
        jednakosti — jednom rečju, individualna demokratija. U to ime on ispija čašu koju su mu
        ponudili. Gospođa Šter nađe da su njegove reči »ekvivokne i bezdušne«. Ona se podiže od
        stola protestujući, a pošto su drugi gosti i inače počeli da odlaze u salon, njenom primeru
        sledili su i ostali za stolom.
   198   199   200   201   202   203   204   205   206   207   208