Page 202 - Thomas Mann - Čarobni breg

MRTVAČKO KOLO

Ubrzo po Božiću umre austrijski aristokrata... Ali pre toga dođe i prođe Božić, oba ta
praznična dana, ili, ako računamo i Badnje veče, ta tri dana, koje je Hans Kastorp iščekivao
sa izvesnim strahom, vrteći glavom i pitajući se na šta li će oni ovde ličiti, i koji su onda
nastali i nestali kao obični dani — jutro, podne, veče — i sa nekim neodređenim vremenom
(malo je južilo), ne razlikujući se ništa od drugih dana. Po svome spoljašnjem izgledu
pomalo ukrašeni i izdvojeni, oni su u određenom im roku bili u svesti i srcima ljudi, i onda
postali bliska pa sve dalja prošlost, ostavljajući za sobom talog nesvakidašnjih utisaka.
Savetnikov sin, po imenu Knut, došao je u goste za vreme praznika i stanovao je kod oca,
u krilu zgrade: lep, mlad čovek, ali i on već sa malo isuviše povijenim zatiljkom. U atmosferi
se osećalo prisustvo mladoga Berensa: dame su ispoljavale sklonost ka smehu i kićenju i bile
razdražljive, a predmet njihovih razgovora bili su Knut i susreti sa njim u vrtu, u šumi ili oko
kasina. Uostalom, i on sam dobio je goste: nekoliko njegovih drugova sa univerziteta došlo
je u Davos, šest ili sedam studenata, koji su stanovali u »Mestu« ali se hranili kod savetnika,
i koji su, u grupi sa drugim kolegama, švrljali po celom kraju. Hans Kastorp ih se klonio.
Izbegavao je te mlade ljude i zajedno sa Joahimom klonio ih se kad god bi trebalo, ne želeći
da ih sretne. Čitav svet razdvajao je ove ljude »gore« od tih pevača i turista što mlataraju
štapovima, — on o njima nije hteo ništa da zna ni čuje. Sem toga, izgleda da je većina njih
bila sa severa, možda je među njima bilo i Hamburžana, a Hans Kastorp je u najvećoj meri
zazirao od zemljaka. Često je sa odvratnošću pomišljao na mogućnost da u Berghof dođe
kakav Hamburžanin, pogotovu što je Berens jednom rekao da taj grad liferuje sanatorijumu
lep kontingent pacijenata. Možda se poneko odande nalazio među teškim bolesnicima i
moribundima koji se nisu videli. Viđali su samo jednog trgovca upalih obraza, koji je
nekoliko nedelja sedeo za stolom gospođe Iltis i koji je, kažu, bio iz Kukshafena. Gledajući
ga, Hans Kastorp se radovao što se ovde tako teško dolazi u dodir sa onima koji sede za
drugim stolovima, a i što mu je zavičaj veliki i u njemu puno sfera i krajeva. Okolnost što mu
prisustvo ovoga trgovca nije nimalo smetalo, umanjila je u velikom stepenu zabrinutost koju
je kod njega izazvala pomisao da se ovde pojavi kakav Hamburžanin.
Tako se bližilo Badnje veče; jednog dana bilo je na pragu, a sledećeg je već postalo
stvarnost... Kad je Hans Kastorp prvi put čuo — na svoje veliko čuđenje — da se ovde već
govori o Božiću, do njegovog dolaska bilo je još dobrih šest nedelja: dakle, tačno uzevši, još
toliko vremena koliko je iznosilo celo njegovo bavljenje ovde, po prvobitnom planu, i uz to
vreme provedeno u postelji. Pa ipak su onda tih prvih šest nedelja predstavljale veliku
količinu vremena, pogotovu prve tri — kako se to Hansu Kastorpu bar sad činilo — dok je
računski ista količina značila sad vrlo malo, skoro ništa: sada je smatrao da su oni u trpezariji
u pravu što takvu količinu nipodaštavaju. Šest nedelja, znači ni toliko njih koliko nedelja ima
dana, a šta je to s obzirom na drugo pitanje: šta upravo predstavlja tako jedna nedelja, tako
jedan period od ponedeljka do nedelje, pa onda opet ponedeljak? Dovoljno je zapitati se
kolika je vrednost i značaj sledeće manje jedinice da bismo razumeli da i kad ih saberemo ne
može da ispadne mnogo, a dejstvo takvog sabiranja je sem toga i istovremeno vrlo osetno
skraćivanje, skupljanje, brisanje i poništavanje. Šta predstavlja dan, računat recimo od
trenutka kad sednemo za ručak pa dok opet ne dođe taj trenutak, posle dvadeset i četiri časa?
Ništa — iako su to ipak dvadeset i četiri časa! Šta najzad znači jedan čas, proveden na
odmaranju, u šetnji ili u trpezariji — čime smo uglavnom iscrpli načine na koje se ovde
može provesti ta vremenska jedinica? Opet ništa. Ali sabiranje tih ništa po svojoj suštini ne