Page 200 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 200

Nagnut prema crvenoj svetlosti svoje lampice, držao je  u rukama svesku  patološke
        anatomije iz čijeg je teksta, prošaranog ilustracijama, čitao o nagomilavanju parazitnih ćelija
        i  infektivnih  izraštaja.  To su  u  stvari  oblici tkiva  —  i  to  naročito  bujni  oblici  tkiva  —
        izazvani prodiranjem tuđih ćelija u organizam koji se pokazao prijemljiv za njih i pružio im
        na neki način — trebalo bi svakako reći: na nekakav izopačen način — povoljne uslove za
        njihovo  napredovanje.  Parazit  ne  uzima  toliko  hranu  okolnom  tkivu  koliko,  hraneći  se  i
        obnavljajući  materiju,  kao  svaka  ćelija,  stvara  organska  jedinjenja  koja se  pokazuju kao
        neobično  otrovna,  kao neminovno  ubitačna  po ćelije organizma  u  koji  se parazit smestio.
        Ljudi su uspeli da od izvesnih mikroorganizama izoluju toksine i dobiju ih u koncentričnom
        stanju, i bili su iznenađeni kako su male doze te materije — koja inače spada u red običnih
        jedinjenja  belančevine  —  ubačene  u  krv  kakve  životinje,  u  stanju  da  izazovu  najopasnije
        pojave trovanja, rapidnu degeneraciju. Spoljašnji znak tog unutrašnjeg truljenja jeste bujanje
        tkiva,  patološki izraštaj, i to kao  reakcija  ćelija  na  nadražaj  koji  na  njih  vrše  u  njima
        nastanjeni  bacili.  Tako  se  stvaraju  čvorići  veličine  prosa,  sastavljeni  od  ćelija  sličnih
        sluzničavom tkivu, i između kojih ili u kojima se ugnezde bacili, od kojih su neki neobično
        bogati protoplazmom,  džinovske  veličine,  ispunjeni  mnoštvom  jezgara.  Ali  ovo  vrenje  i
        veselje  ubrzo  dovodi  do  propasti,  jer  jezgra  tih  monstruoznih  ćelija  počinju  sad  da  se
        skupljaju i raspadaju, njihova protoplazma da  propada usled  zgrušavanja,  i  drugo okolno
        tkivo potpada pod uticaj tih stranih tela; pojave zapaljenja šire se i zahvataju susedne krvne
        sudove;  bela  krvna  zrnca  pritiču  u  pomoć,  privučena  na  mesto  nesreće;  izumiranje  usled
        zgrušavanja  napreduje;  a  dotle  su  rastvorni  otrovi  bakterija  već  uveliko  ošamutili  nervne

        centre, organizam obuzme silna vatra, i uzburkanih grudi on posrće u susret raspadanju.
            Toliko patologija, nauka o bolesti, o isticanju tela bolom; ali ako je ona isticanje telesnog,
        ona je istovremeno i isticanje uživanja, uživanja u telu —      bolest je razvratan oblik života.
        A život, sam život? Da nije on možda samo neko infektivno oboljenje materije? Da nije ono
        što  bismo  nazvali  samoniklim  postanjem  materije  možda  samo  bolest,  samo  bujanje
        materijalnog prouzrokovano nadražajem? Prvi korak ka zlu, ka nasladi i smrti učinjen je bez
        sumnje  onda  kad  se  obavilo  prvo  jače  zgušnjavanje  spiritualnog,  ono  patološki  bujno
        rašćenje  njegovog  tkiva,  izazvano  nadražajem  neke  nepoznate  infiltracije,  rašćenje  koje,
        delom  zadovoljstvo  delom  odbrana,  sačinjava  najraniji,  prvi stupanj  supstancijalnog,
        prelazak iz nematerijalnog u materijalno. To je prvi greh. Drugo samoniklo postanje, rađanje
        organskog  iz  neorganskog,  samo  je  opako  pojačavanje  u  tom  napredovanju  telesnoga  ka
        svesti, kao što je i bolest organizma jedno zanosno potenciranje i razuzdano isticanje njegove
        telesne prirode — a život, život nije ništa drugo do samo neminovni korak na pustolovnoj
        stazi obeščašćenog duha, samo stidno topli refleks materije izazvane da oseća, materije koja
        je bila prijemčiva za izazivača...
            Knjige su ležale nagomilane na stočiću kraj lampe, jedna je ležala na podu, pored stolice
        za  odmaranje,  a  ona  iz  koje  je  Hans  Kastorp  na  kraju  čitao  i  studirao,  ležala  mu  je  na
        grudima i pritiskivala ga je, jako mu je otežavala disanje,  ali njegova  moždana kora nije
        izdala  nikakvu  naredbu  nadležnim  mišićima  da  knjigu  uklone.  On  je  bio  pročitao  stranu
        dokraja, brada mu se spustila do grudi, kapci su mu pali preko prostodušnih plavih očiju. On
        opet ugleda sliku života, divan sklop njenih udova, njenu lepotu izraženu mesom.  Bila je
        skinula ruke sa potiljka i raširila ih, i te ruke, na kojima su se, naročito na nežnoj koži pod
        lakatnim zglobom, plavičasto ocrtavali krvni sudovi, obadva ogranka velikih vena — te ruke
        bile su neizrecivo ljupke. Ona se prikloni k njemu, naže k njemu, naže nad njim; on oseti
        miris njenoga tela, oseti nežne udare njenoga srca. Neka blaga vrelina obavi mu vrat, i dok
        je, nestajući od požude i straha, stavljao ruke na njene mišice, tamo gde jedra koža, zategnuta
   195   196   197   198   199   200   201   202   203   204   205