Page 200 - Thomas Mann - Čarobni breg

Nagnut prema crvenoj svetlosti svoje lampice, držao je u rukama svesku patološke
anatomije iz čijeg je teksta, prošaranog ilustracijama, čitao o nagomilavanju parazitnih ćelija
i infektivnih izraštaja. To su u stvari oblici tkiva — i to naročito bujni oblici tkiva —
izazvani prodiranjem tuđih ćelija u organizam koji se pokazao prijemljiv za njih i pružio im
na neki način — trebalo bi svakako reći: na nekakav izopačen način — povoljne uslove za
njihovo napredovanje. Parazit ne uzima toliko hranu okolnom tkivu koliko, hraneći se i
obnavljajući materiju, kao svaka ćelija, stvara organska jedinjenja koja se pokazuju kao
neobično otrovna, kao neminovno ubitačna po ćelije organizma u koji se parazit smestio.
Ljudi su uspeli da od izvesnih mikroorganizama izoluju toksine i dobiju ih u koncentričnom
stanju, i bili su iznenađeni kako su male doze te materije — koja inače spada u red običnih
jedinjenja belančevine — ubačene u krv kakve životinje, u stanju da izazovu najopasnije
pojave trovanja, rapidnu degeneraciju. Spoljašnji znak tog unutrašnjeg truljenja jeste bujanje
tkiva, patološki izraštaj, i to kao reakcija ćelija na nadražaj koji na njih vrše u njima
nastanjeni bacili. Tako se stvaraju čvorići veličine prosa, sastavljeni od ćelija sličnih
sluzničavom tkivu, i između kojih ili u kojima se ugnezde bacili, od kojih su neki neobično
bogati protoplazmom, džinovske veličine, ispunjeni mnoštvom jezgara. Ali ovo vrenje i
veselje ubrzo dovodi do propasti, jer jezgra tih monstruoznih ćelija počinju sad da se
skupljaju i raspadaju, njihova protoplazma da propada usled zgrušavanja, i drugo okolno
tkivo potpada pod uticaj tih stranih tela; pojave zapaljenja šire se i zahvataju susedne krvne
sudove; bela krvna zrnca pritiču u pomoć, privučena na mesto nesreće; izumiranje usled
zgrušavanja napreduje; a dotle su rastvorni otrovi bakterija već uveliko ošamutili nervne

centre, organizam obuzme silna vatra, i uzburkanih grudi on posrće u susret raspadanju.
Toliko patologija, nauka o bolesti, o isticanju tela bolom; ali ako je ona isticanje telesnog,
ona je istovremeno i isticanje uživanja, uživanja u telu — bolest je razvratan oblik života.
A život, sam život? Da nije on možda samo neko infektivno oboljenje materije? Da nije ono
što bismo nazvali samoniklim postanjem materije možda samo bolest, samo bujanje
materijalnog prouzrokovano nadražajem? Prvi korak ka zlu, ka nasladi i smrti učinjen je bez
sumnje onda kad se obavilo prvo jače zgušnjavanje spiritualnog, ono patološki bujno
rašćenje njegovog tkiva, izazvano nadražajem neke nepoznate infiltracije, rašćenje koje,
delom zadovoljstvo delom odbrana, sačinjava najraniji, prvi stupanj supstancijalnog,
prelazak iz nematerijalnog u materijalno. To je prvi greh. Drugo samoniklo postanje, rađanje
organskog iz neorganskog, samo je opako pojačavanje u tom napredovanju telesnoga ka
svesti, kao što je i bolest organizma jedno zanosno potenciranje i razuzdano isticanje njegove
telesne prirode — a život, život nije ništa drugo do samo neminovni korak na pustolovnoj
stazi obeščašćenog duha, samo stidno topli refleks materije izazvane da oseća, materije koja
je bila prijemčiva za izazivača...
Knjige su ležale nagomilane na stočiću kraj lampe, jedna je ležala na podu, pored stolice
za odmaranje, a ona iz koje je Hans Kastorp na kraju čitao i studirao, ležala mu je na
grudima i pritiskivala ga je, jako mu je otežavala disanje, ali njegova moždana kora nije
izdala nikakvu naredbu nadležnim mišićima da knjigu uklone. On je bio pročitao stranu
dokraja, brada mu se spustila do grudi, kapci su mu pali preko prostodušnih plavih očiju. On
opet ugleda sliku života, divan sklop njenih udova, njenu lepotu izraženu mesom. Bila je
skinula ruke sa potiljka i raširila ih, i te ruke, na kojima su se, naročito na nežnoj koži pod
lakatnim zglobom, plavičasto ocrtavali krvni sudovi, obadva ogranka velikih vena — te ruke
bile su neizrecivo ljupke. Ona se prikloni k njemu, naže k njemu, naže nad njim; on oseti
miris njenoga tela, oseti nežne udare njenoga srca. Neka blaga vrelina obavi mu vrat, i dok
je, nestajući od požude i straha, stavljao ruke na njene mišice, tamo gde jedra koža, zategnuta