Page 14 - Thomas Mann - Čarobni breg

U RESTORANU

U restoranu je bilo svetlo, elegantno i prijatno. On se nalazio odmah desno od hola,
prekoputa salona i, kako Joahim objasni, upotrebljavali su ga poglavito novodošavši gosti
koji jedu van određenog vremena i oni koji imaju posetu. Ali tu se svečano proslavljaju i
rođendani i predstojeći odlazak, kao i povoljan ishod opšteg pregleda. Ponekad je vrlo
svečano i bučno u restoranu, reče Joahim; služi se čak i šampanj. Sad je u njemu sedela samo
jedna dama, tako od trideset godina, koja je čitala knjigu ali pri tom tiho pevušila i srednjim
prstom leve ruke neprestano dobovala po stolnjaku. Kad su mladići seli, promeni ona mesto
da bi im okrenula leđa. Joahim objasni tiho da ona zazire od ljudi, i u restoranu obeduje uvek
čitajući knjigu. Pričalo se, štaviše, da je još kao sasvim mlada devojka došla u sanatorijum za
grudobolne i otada nije više živela u svetu.
»Pa onda si ti sa svojih pet meseca još sasvim mlad početnik prema njoj i bićeš to i kad
budeš imao čitavu godinu na grbači«, reče Hans Kastorp svome rođaku; našto Joahim
dohvati jelovnik i sleže ramenima, što mu ranije nije bilo svojstveno.
Seli su za uzdignuti sto kraj prozora, na najlepše mesto. Kraj zavesa krem boje sedeli su
oni jedan prema drugom, lica obasjanih svetlošću električne stone lampice sa crvenim
zaklonom. Hans Kastorp sklopi svoje sveže oprane ruke i trljaše ih sa osećanjem prijatnog
iščekivanja, kao što je obično činio kad sedne za sto — možda zato što su njegovi preci pred
obed čitali molitvu. Služila ih je jedna prijatna devojka grlena glasa, u crnoj haljini sa belom
keceljom i velikim licem neobično zdrave boje, i na svoju veliku veselost doznade Hans
Kastorp da se kelnerice ovde nazivaju »trpezarijske devojke«. Oni joj poručiše bocu Gruaud
Larose, koju Hans Kastorp vrati da se bolje rashladi. Jelo je bilo odlično. Imali su supu od
špargli, punjene patlidžane, pečenje sa puno garnirunga, jedan naročito dobro spravljen
slatkiš, razne sireve i voće. Hans Kastorp je jeo preterano, mada nije imao tako dobar apetit
kao što je mislio. Ali on je navikao da mnogo jede čak i kad nije bio gladan, i to iz pažnje
prema samome sebi.
Joahim nije jelima odavao mnogo počasti. On je te kuhinje bio sit, kako reče, siti su je svi
ovde gore, i običaj je da se jelu prave zamerke; jer kad se ovde sedi čitavu večnost i tri dana
više... U naknadu za to, vino je pio sa zadovoljstvom, štaviše sa izvesnom predanošću, i više
puta, brižljivo izbegavajući preterano nežne reči, davao je izraza svome zadovoljstvu što sad
ima nekoga s kim se molže pametno porazgovarati.
»Zbilja, sjajno je što si došao«, reče on i u njegovom odmerenom glasu bilo je uzbuđenja.
»Mogu slobodno reći da je to za mene čitav događaj. Ipak je to promena — mislim, zarez,
obeležje u večitoj bezgraničnoj jednolikosti..
»Ali vama ovde mora da vreme u stvari brzo prolazi«, primeti Hans Kastorp.
»Brzo i lagano, kako se uzme«, odgovori Joahim. »Ono uopšte ne prolazi, da ti pravo
kažem, nije to nikakvo vreme, niti je ovo nekakav život — ne, to nije«, reče vrteći glavom i
opet prihvati čašu.
I Hans Kastorp je pio, iako mu je lice sad plamtelo kao vatra. Ali u telu je i dalje osećao
hladnoću, i neka naročito radosna pa ipak mučna uznemirenost ležala mu je u udovima.
Govorio je preterano brzo, jezik bi mu se često zaplitao, a preko toga je prelazio odmahnuvši
prezrivo rukom. Uostalom, i Joahim je bio neobično raspoložen i njihov razgovor postade
utoliko slobodniji i veseliji kad ona dama što je pevušila i dobovala prstom po stolu
najednom ustade i ode. Oni su jedući mlatarali viljuškom, sa punim ustima pravili važan