Page 12 - Thomas Mann - Čarobni breg

Hans Kastorp je slušao ovu priču s nekom živom rasejanošću. Stojeći zasukanih rukava
pred ogromnim umivaonikom, čije su niklovane slavine presijavale na električnoj svetlosti,
jedva da je bacio pogled na postelju od belog metala, pokrivenu čistim rubljem.
»Iskadili, to je sjajno«, reče, oran za razgovor i malo bez veze, dok je prao ruke i brisao
ih. »Da, metilaldehid, to ne može da izdrži ni najjača bakterija — N2SO, ali štipa za nos, a?
Razume se po sebi da je najveća čistoća prvi i osnovni uslov...«
On je ove reči izgovorio sa izvesnom afektacijom, pa nastavi neobično lako i tečno: »Šta
sam ono hteo reći?... Verovatno se pomorski oficir brijao aparatom za brijanje,
pretpostavljam bar, tom spravom čovek se lakše ozledi nego dobro naoštrenim brijačem, to
je bar moje iskustvo: ja upotrebljavam čas jedno čas drugo... A kad na nadraženu kožu dođe
slana voda, naravno da boli; svakako da je još u službi navikao da upotrebljava krem, ništa
me to ne čudi« ... I brbljajući dalje, on reče da u svom koferu ima dve stotine komada
»Marije Mančini« — vrsta cigare koju je pušio — da je carinski pregled bio neobično
familijaran — i isporuči pozdrave od raznih lica iz zavičaja. »Zar se ovde ne greje?« uzviknu
najednom i priđe radijatoru da ga opipa.
»Ne, nas ovde drže na prilično svežem režimu«, odgovori Joahim. »Mora da bude sasvim
drukčija hladnoća da bi se u avgustu založilo centralno grejanje.«
»Avgust, avgust!« reče Hans Kastorp. »Ali meni je hladno! Meni je užasno hladno, baš
po telu, jer u licu sam čudno vruć — evo pipni samo kako gorim!«
Taj čudan zahtev, da mu se pipne lice, nije se baš nimalo slagao sa prirodom Hansa
Kastorpa, i njega samog dirnu neprijatno. Ni Joahim ne pristade na to, već samo reče:

»To je vazduh, to ne znači ništa. I sam Berens ima preko celog dana modre obraze.
Poneko se nikad ne navikne. Nego, gou on, inače nećemo dobiti ništa za večeru.«
Napolju se opet pojavi bolničarka, motreći na njih kratkovido i radoznalo. Ali na prvom
spratu Hans Kastorp najednom zastade, ukočen od nekog savršeno groznog šuma koji je
dolazio sa neznatnog odstojanja, iza jedne okuke hodnika, šuma ne glasnog, ali tako savršeno
gnusne vrste da Hans Kastorp iskrivi lice i svog rođaka pogleda razrogačenim očima. Neko
je kašljao, očigledno nekakav muškarac; ali to kašljanje nije ličilo ni na jedno koje je Hans
Kastorp ikada čuo, štaviše, u poređenju sa ovim svako drugo njemu poznato kašljanje bilo je
divan i zdrav izraz vitalnosti, — kašljanje sasvim bez radosti i ljubavi, koje se nije događalo
u pravilnim potresima, već je zvučalo kao jezivo mlitavo muljanje po kaši organskog
raspadanja.
»Da«, reče Joahim, »kod ovoga je zlo. Austrijski aristokrata, znaš, elegantan čovek i kao
rođen za gospodina i konjanika. A sad eto dokle je došlo. Ali još je na nogama.«
Dok su išli dalje Hans Kastorp je opširno govorio o kašljanju austrijskoga aristokrate.
»Moraš uzeti u obzir«, reče, »da tako što nikad nisam čuo, da mi je potpuno novo, i onda je
razumljivo što je na mene učinilo takav utisak. Ima tako mnogo vrsta kašljanja, suvo i zrelo
kašljanje, i zrelo je zdravije, kao što svi kažu, i bolje, nego kad se čovek tako cepa. Kad sam
u svojoj mladosti (»u svojoj mladosti«, reče on) imao difteriju, urlikao sam kao vuk, i svi su
se obradovali kad je kašalj sazreo, sećam se dobro toga. Ali kašljanje kao ovo ne poznajem,
bar ja ne — to više i nije kašalj živa čoveka. Nije suv, ali ne možemo reći ni da je zreo, to ni
izdaleka nije pogodan izraz za njega. To ti je kao kad bi pri tom gledao i u čoveka unutra,
gledao kako tamo izgleda, — sve sama kaša i mulj ...«
»Dosta«, reče Joahim, »ja ga slušam svakog dana, ne moraš mi opisivati.«
Ali Hans Kastorp nikako nije mogao prestati da govori o kašlju koji je čuo, više puta je
tvrdio da se pri tom može gledati unutra u aristokratu, i kad su ušli u restoran, njegove od
puta umorne oči imale su grozničav sjaj.