Page 11 - Thomas Mann - Čarobni breg

BROJ 34

Odmah zdesna, između glavnog ulaza i unutrašnjih vrata, nalazila se vratareva loža, i
odatle im pođe u susret jedan službenik francuskog tipa, u sivoj livreji kao i ćopavi čovek sa
stanice, i koji je, sedeći za telefonom, dotle čitao novine; on ih povede kroz lepo osvetljeni
hol, sa čije su se leve strane nalazili saloni. U prolazu Hans Kastorp baci pogled i vide da su
prazni. On upita gde su gosti i njegov rođak odgovori:
»Na obaveznom ležanju. Ja sam dobio dozvolu da iziđem danas, pošto sam hteo da te
dočekam. Inače, i ja ležim posle večere na balkonu.«
Malo je trebalo pa da Hansa Kastorpa opet spopadne smeh.
»Šta, noću i po magli vi još ležite na balkonu?« upita neodlučnim glasom.
»Da, to je propis. Od osam do deset. Nego hajde, pogledaj svoju sobu i operi ruke.«
Oni uđoše u lift kojim je upravljao momak Francuz. Dok su se peli Hans Kastorp je
brisao oči.
»Prosto sam se razglavio i malaksao od smeha«, reče dišući na usta. »Ti si mi napričao
toliko ludorija. Ono sa sekciranjem duše bilo je isuviše, to je prevršilo meru. Sem toga biće
da sam malo malaksao i od putovanja. Patiš li ti od hladnih nogu? Čovek onda ima u isto
vreme tako vrele obraze, to je neprijatno. Mi ćemo svakako odmah da večeramo? Čini mi se
da sam gladan. Jede li se dobro kod vas ovde gore?«
Išli su bez šuma po kokosovom tepihu, uskim hodnikom. Kugle od mlečnog stakla širile
su sa tavanice bledu svetlost. Zidovi su sijali, beli i tvrdi, prevučeni nekom masnom bojom
sličnom laku. Negde se ukaza jedna bolničarka sa belom kapom i sa cvikerom na nosu, čiji je
gajtan prebacila preko uveta. Očito je bila protestantske veroispovesti, bez prave predanosti
svome pozivu, radoznala, i opterećena i mučena dosadom. Na dva mesta u hodniku, pred
belo lakiranim, numerisanim vratima, stajali su na podu neki baloni, veliki bokasti sudovi sa
kratkim grlićima, za čije je značenje Hans Kastorp zaboravio da pita.
»Tu si«, reče Joahim. »Broj trideset četiri. Desno sam ja, a levo je jedan ruski bračni par
— malo aljkavi i bučni, mora se priznati, ali drukčije se nije moglo udesiti. Pa, šta kažeš?«
Vrata su bila dvostruka, sa kukama za odelo u međuprostoru. Joahim zapali luster i u
treperavom blesku ukaza se soba, vedra i mirna, sa svojim belim, praktičnim nameštajem,
svojim isto tako belim, jakim tapetama koje se peru, sa svojim čistim linoleumom na podu i
lanenim zavesama, koje su po
modernom ukusu bile izvezene jednostavno i veselo. Balkonska vrata stajala su otvorena;
videle su se svetiljke u dolini i čula daleka muzika za igru. Dobri Joahim beše metnuo
nekoliko cvetaka u malu vazu na ormarčiću — ono što se upravo moglo naći posle prve
kosidbe, malo hajdučice i nekoliko zvončića, koje je svojom rukom uzabrao na obronku.
»To je zbilja krasno od tebe«, reče Hans Kastorp. »Kako je lepa soba! Ovde će se rado i
udobno provesti nekoliko nedelja.«
»Prekjuče je ovde umrla jedna Amerikanka«, reče Joahim. »Berens je odmah rekao da će
biti gotova dok ti dođeš, i da ćeš onda ti moći da dobiješ sobu. Njen verenik je bio kraj nje,
engleski pomorski oficir, ali se nije baš vojnički ponašao. Svakog časa izlazio je u hodnik da
plače, sasvim kao kakav deran. A zatim je mazao obraze kremom, jer je bio izbrijan a suze
su ga pekle po licu. Preksinoć je Amerikanka imala dva prvoklasna krvoliptanja, i to je bio
kraj. Ali nju su odneli još juče izjutra, a potom su ovde naravno svojski iskadili, formalinom,
znaš, kažu da je on odličan za to.«