Page 11 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 11

BROJ 34





            Odmah  zdesna,  između  glavnog  ulaza  i  unutrašnjih  vrata,  nalazila  se  vratareva  loža,  i
        odatle im pođe u susret jedan službenik francuskog tipa, u sivoj livreji kao i ćopavi čovek sa
        stanice, i koji je, sedeći za telefonom, dotle čitao novine; on ih povede kroz lepo osvetljeni
        hol, sa čije su se leve strane nalazili saloni. U prolazu Hans Kastorp baci pogled i vide da su
        prazni. On upita gde su gosti i njegov rođak odgovori:
            »Na obaveznom ležanju. Ja sam dobio dozvolu da iziđem danas, pošto sam hteo da te
        dočekam. Inače, i ja ležim posle večere na balkonu.«
            Malo je trebalo pa da Hansa Kastorpa opet spopadne smeh.
            »Šta, noću i po magli vi još ležite na balkonu?« upita neodlučnim glasom.
            »Da, to je propis. Od osam do deset. Nego hajde, pogledaj svoju sobu i operi ruke.«
            Oni  uđoše  u  lift  kojim  je  upravljao  momak  Francuz.  Dok  su  se  peli  Hans  Kastorp  je
        brisao oči.
            »Prosto sam se razglavio i malaksao od smeha«, reče dišući na usta. »Ti si mi napričao
        toliko ludorija. Ono sa sekciranjem duše bilo je isuviše, to je prevršilo meru. Sem toga biće
        da sam malo malaksao i od putovanja. Patiš li ti od hladnih nogu? Čovek onda ima u isto
        vreme tako vrele obraze, to je neprijatno. Mi ćemo svakako odmah da večeramo? Čini mi se
        da sam gladan. Jede li se dobro kod vas ovde gore?«
            Išli su bez šuma po kokosovom tepihu, uskim hodnikom. Kugle od mlečnog stakla širile
        su sa tavanice bledu svetlost. Zidovi su sijali, beli i tvrdi, prevučeni nekom masnom bojom
        sličnom laku. Negde se ukaza jedna bolničarka sa belom kapom i sa cvikerom na nosu, čiji je
        gajtan prebacila preko uveta. Očito je bila protestantske veroispovesti, bez prave predanosti
        svome pozivu, radoznala, i opterećena i mučena dosadom. Na dva mesta u hodniku, pred
        belo lakiranim, numerisanim vratima, stajali su na podu neki baloni, veliki bokasti sudovi sa
        kratkim grlićima, za čije je značenje Hans Kastorp zaboravio da pita.
            »Tu si«, reče Joahim. »Broj trideset četiri. Desno sam ja, a levo je jedan ruski bračni par
        — malo aljkavi i bučni, mora se priznati, ali drukčije se nije moglo udesiti. Pa, šta kažeš?«
            Vrata su bila  dvostruka,  sa kukama  za  odelo u  međuprostoru.  Joahim  zapali  luster  i u
        treperavom blesku ukaza se soba, vedra i mirna, sa svojim belim, praktičnim nameštajem,
        svojim isto tako belim, jakim  tapetama koje se peru, sa svojim čistim linoleumom  na podu i
        lanenim zavesama, koje su po
            modernom ukusu bile izvezene jednostavno i veselo. Balkonska vrata stajala su otvorena;
        videle  su  se  svetiljke  u  dolini  i  čula  daleka  muzika  za  igru.  Dobri  Joahim  beše  metnuo
        nekoliko  cvetaka u malu  vazu na  ormarčiću  —  ono  što se  upravo  moglo  naći posle prve
        kosidbe, malo hajdučice i nekoliko zvončića, koje je svojom rukom uzabrao na obronku.
            »To je zbilja krasno od tebe«, reče Hans Kastorp. »Kako je lepa soba! Ovde će se rado i
        udobno provesti nekoliko nedelja.«
            »Prekjuče je ovde umrla jedna Amerikanka«, reče Joahim. »Berens je odmah rekao da će
        biti gotova dok ti dođeš, i da ćeš onda ti moći da dobiješ sobu. Njen verenik je bio kraj nje,
        engleski pomorski oficir, ali se nije baš vojnički ponašao. Svakog časa izlazio je u hodnik da
        plače, sasvim kao kakav deran. A zatim je mazao obraze kremom, jer je bio izbrijan a suze
        su ga pekle po licu. Preksinoć je Amerikanka imala dva prvoklasna krvoliptanja, i to je bio
        kraj. Ali nju su odneli još juče izjutra, a potom su ovde naravno svojski iskadili, formalinom,
        znaš, kažu da je on odličan za to.«
   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16