Page 10 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ne, ne, izvini, trenutno mi se samo tako učinilo!« pohita Hans Kastorp da kaže. On je
međutim mislio na izraz »mi ovde«, koji je Joahim upotrebio već po treći ili četvrti put i koji
je na njega pravio čudan i mučan utisak.
»Naš sanatorijum leži na još većoj visini nego mesto, kao što vidiš«, nastavi Joahim.
»Pedeset metara više. U prospektu stoji »sto«, ali ima samo pedeset. Na najvećoj visini leži
sanatorijum Šacalp, tamo preko; ne može da se vidi. Oni svoje mrtvace zimi moraju da
spuštaju bob-saonicama, pošto se onda nikakvim kolima ne može proći.«
»Svoje mrtvace? Ah, tako! Ama šta kažeš!« uzviknu Hans Kastorp. I najednom prsnu u
smeh, u snažan, nesavladljiv smeh, od koga su mu se tresle grudi, a njegovo od svežeg vetra
malo ukrućeno lice razvuklo u grimasu od koje je osećao slab bol. »Na bobu! I ti mi to pričaš
sasvim mirno? Postao si pravi cinik za ovih pet meseca!«
»Nimalo cinik«, odgovori Joahim sležući ramenima. »Zašto cinik? Mrtvacima je to
sasvim svejedno... Uostalom, sasvim je moguće da čovek postane ciničan ovde kod nas. Sam
Berens je tako jedan stari cinik — sjajan tip, uzgred budi rečeno, bivši član otmenog
studentskog udruženja i izvrstan operator, kako izgleda; on će ti se dopasti. Pa onda, tu je još
i Krokovski, asistent — vrlo promućurna glava. U prospektu se naročito ukazuje na njegovu
delatnost. On se naime bavi sekciranjem duše kod pacijenata.«
»Čime se bavi? Sekciranjem duše! Pa to je odvratno!« uzviknu Hans Kastorp, i veselost
sasvim ovlada njim. On više nije mogao da je savlada. Posle svega ostalog, sekciranje duše
sasvim ga je savladalo i on se smejao tako da su mu tekle suze ispod ruke kojom je, nagnuvši
se, bio pokrio oči. I Joahim se slatko smejao — izgleda da mu je prijalo — i tako se dogodilo

da su oba mladića u neobičnom raspoloženju sišli s kola koja su ih, najzad vozeći hodom uz
strmu rampu omčastog oblika, dovezla do portala internacionalnog sanatorijuma Berghof.