Page 9 - Thomas Mann - Čarobni breg

tako strašno, ali dole je još vrlo hrapavo, a zatim, ima još šušnjeva u drugom interkostalnom
prostoru.«
»Kako si postao učen!« reče Hans Kastorp.
»Da, baš mi je lepa ta učenost, bogami. Voleo bih da je u službi opet zaboravim«, odvrati
Joahim. »Ali ja još imam sputum«, reče sležući ramenima jednovremeno nemarno i plaho,
što nije lepo pristajalo njegovom licu, i pokaza svom rođaku neki predmet koji samo dopola
izvuče iz džepa sa strane na svome ulsteru i odmah ga opet ostavi: pljosnatu, izvijenu bočicu
od plavog stakla, sa metalnim poklopcem. »Ovo ima većina nas ovde gore«, reče. »Imamo i
jedno ime za to, šaljivo ime, vrlo smešno. Posmatraš predeo?«
To je baš radio Hans Kastorp, i reče: »Veličanstveno!«
»Nalaziš?« upita Joahim.
Neko vreme išli su drumom, sa razbacanim kućama sa strane, paralelno sa železnicom u
pravcu osovine doline, zatim su skrenuli ulevo preko uzanog koloseka, prešli neku vodu, i
sad su kaskali po kolskom putu blagog uspona prema pošumljenim padinama, tamo gde su
se, na niskoj isturenoj zaravni, upravo palile prve svetlosti na jednoj izduženoj zgradi sa
licem okrenutim prema jugozapadu i sa kubetom, koja je usled silnih balkonskih lođa
izdaleka izgledala rupičasta i porozna kao sunđer. Brzo se smrkavalo. Laka večernja rumen,
koja je kratko vreme oživljavala ravnomerno naoblačeno nebo, beše već iščezla, i u prirodi je
vladalo ono bezbojno, mrtvo i tužno prelazno stanje koje neposredno prethodi potpunom
spuštanju noći. Naseljena dolina, duga i nešto izvijena, sad se svuda osvetli, kako na dnu
tako tu i tamo na obema padinama sa strane, naročito na desnoj, koja je bila izbočena i na

kojoj su se terasasto nizale zgrade. Levo su se pele staze uz livadske obronke i gubile se u
tupom crnilu četinarskih šuma. Udaljenije kulise brda, pozadi, na kraju prema kom se dolina
sužavala, bile su mutno plavičaste boje škriljca. Pošto je počeo da duva vetar, osećala se
večernja svežina.
»Ne, otvoreno rečeno ne nalazim da je tako grandiozno«, reče Hans Kastorp. »Gde su
glečeri i snežnici i silna džinovska brda? Ova ovde nisu mnogo visoka, kako mi se čini.«
»O da, ona su visoka«, odgovori Joahim. »Skoro svuda vidiš granicu šume, ona se štaviše
vrlo jako ističe, smrča prestaje a s njom prestaje sve, ničeg nema više, samo stenje, kao što
vidiš. Tamo preko, desno od Švarchorna, onog vrha tamo, imaš čak i jedan glečer, vidiš li
kako se još plavi? Nije veliki, ali je glečer, pravi pravcati glečer, glečer Skaleta. Pic Mihel i
Tincenhorn, u onom otvoru, odavde ne možeš da ih vidiš, i oni leže uvek u snegu, preko cele
godine.«
»U večitom snegu«, reče Hans Kastorp.
»Da, u večitom, ako hoćeš. Sve je to već dosta visoko. Pomisli da smo i mi sami užasno
visoko. Hiljadu i šest stotina metara nad morem. Tu se uzvišenja ne ističu tako.«
»Da, peli smo se bez kraja! Bio sam se već uplašio, mogu ti reći. Hiljadu i šest stotina
metara! To je, kad izračunam, nekih pet hiljada stopa. U svom životu nisam bio tako
visoko.« I Hans Kastorp udahnu duboko ovaj strani vazduh, da ga okuša. Bio je svež i ništa
više. Nedostajao mu je miris, sadržina, vlaga, lako je ulazio u pluća i nije duši kazivao ništa.
»Izvrsno«, primeti učtivo.
»Da, pa to je čuven vazduh. Uostalom, predeo se večeras ne pokazuje sa najbolje strane.
Ponekad izgleda bolje, naročito pod snegom. Ali čovek ga se zasiti. Svi mi ovde, možeš mi
verovati, neizrecivo smo ga siti«, reče Joahim i usne mu se razvukoše u izraz gađenja, koji je
delovao kao preteran i neuzdržan, i opet mu nije stajao dobro.
»Govoriš tako čudno«, reče Hans Kastorp.
»Čudno?« upita Joahim sa izvesnim nespokojstvom i okrete se svom rođaku.