Page 7 - Thomas Mann - Čarobni breg

obavi, pošto ga je morao obaviti, da se vrati sasvim onakav kakav je i otišao, i da svoj život
opet nastavi tačno tamo gde ga je za trenutak morao napustiti. Još do juče bio je potpuno
obuzet uobičajenim mislima, razmišljao o najskorijoj prošlosti, svome ispitu i neposrednoj
budućnosti, svome stupanju na praksu kod Tundera i Vilmsa (brodogradilište, fabrika mašina
i kotlova), i sa takvim nestrpljenjem gledao na sledeće tri nedelje koliko je to njegova narav
dopuštala. A sad mu se ipak činilo kao da okolnosti zahtevaju njegovu punu pažnju i kao da
je nezgodno primiti ih olako. To osećanje da se penje u predele gde još nikad nije disao i
gde, kao što je znao, vladaju potpuno neuobičajeni životni uslovi, čudno mršavi i oskudni —
to je počelo da ga uzbuđuje, da ga ispunjava izvesnim strahom. Zavičaj i red ne samo da su
ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano
peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda
je bilo nepametno i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da diše samo nekoliko metara
nad morem, najednom popeo u te ekstremne krajeve, a nije proveo bar nekoliko dana na
kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio
je, živeće kao svugde i neće ga kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se
neprikladnim sferama nalazi. On pogleda kroz prozor: voz je vijugao po uzanom klancu;
videli su se prednji vagoni, videla se mašina kako u svom naponu izbacuje mrke, zelene i
crne mase dima koji se gubio. Vode su žuborile u dubini desno, levo su se između stena
uzdizale tamne smrče, put suroga neba. Naiđoše kao noć mračni tuneli, i kad opet iziđoše na
dan ukazaše se prostrane provalije sa naseljima u dubini. One su nestajale, dolazili su novi
klanci, sa ostacima snega u pukotinama i rascepima. Bilo je zaustavljanja na bednim,

sićušnim stanicama, na čeonim stanicama koje je voz ostavljao u suprotnom pravcu, što je
stvaralo zabunu, pošto čovek više nije znao kuda putuje i nije se više sećao gde su strane
sveta. Pred okom punim divljenja otvarali su se veličanstveni vidici na fantasmagorične
gorostasne vrhove, na taj uzvišeni svet planina u koji se penjući ulazilo, vidici koji su se
ukazivali i gubili kod svakog novog zavoja.
Hans Kastorp pomisli da je ispod sebe ostavio zonu belogorice, svakako i zonu ptica
pevačica, ako se ne vara, i ta misao na prestanak i osiromašenje izazva kod njega slabost i
laku nesvesticu, tako da za sekundu-dve pokri oči rukama. A kad je prošlo, on vide da je
penjanju došao kraj, da je dostignuta najviša tačka klanca. Po ravnoj dolinastoj podini voz je
sada ugodnije jurio.
Bilo je oko osam sati, još se videlo. U daljini predela ukaza se jezero, voda mu je bila
siva, a kraj njegovih obala, na okolnim uzvišicama uzdizale su se crne smrekove šume, idući
naviše postajale su proređenije i gubile se ostavljajući za sobom magličasto golo stenje. Voz
stade na jednoj maloj stanici; bilo je to Davos-Selo, kao što po uzvicima spolja ču Hans
Kastorp; uskoro će biti na cilju. I najednom ču pored sebe glas Joahima Cimsena, odmeren
hamburški glas svoga rođaka, koji reče: »Zdravo, mladiću, hajde, silazi«, — a kad pogleda
napolje, pod njegovim prozorom na peronu stajao je glavom Joahim, u mrkom ulsteru,
uopšte bez šešira i tako zdrava izgleda kao još nikad u životu. On se nasmeja i reče opet:
»Izlazi, more, ne stidi se!«
»Ali ja još nisam stigao«, reče Hans Kastorp zbunjeno, i dalje sedeći.
»O da, stigao si. Ovo je selo. Do sanatorijuma je odavde bliže. Imam kola. Daj ovamo
svoje stvari.«
I smejući se, zbunjen, uzbuđen dolaskom i viđenjem, pruži mu Hans Kastorp zimski
kaput, pled sa štapom i kišobranom i najzad i Ocean steamships. Zatim pohita kroz uski
hodnik i skoči na peron, da se u stvari i tako reći tek sad lično pozdravi sa svojim rođakom,
što se dogodi bez prekomerne osećajnosti, kao između ljudi hladnih i uzdržljivih naravi.