Page 8 - Thomas Mann - Čarobni breg

Čudno je reći, ali odvajkada su oni izbegavali da se oslovljavaju po imenu, jedino i samo iz
straha od preterane srdačnosti. Ali kako se ipak nisu mogli oslovljavati prezimenom,
ograničavali su se na ti i more. To je bila ukorenjena navika među rođacima.
Jedan čovek u livreji, sa kapom opšivenom širitom , gledao je kako oni — mladi Cimsen
u vojničkom stavu — hitro i malo zbunjeno stisnuše jedan drugom ruku, a zatim priđe i
zamoli za potvrdu na predati prtljag Hansa Kastorpa; jer to je bio momak internacionalnog
sanatorijuma Berghof, i pokaza se voljan da sa stanice u »Mestu« podigne veliki kofer
novoga gosta, dok bi se gospoda kolima odvezla pravo na večeru. Čovek je upadljivo
hramao, i prvo što je Hans Kastorp upitao Joahima Cimsena bilo je:
»Je li to ratni invalid? Što tako hramlje?«
»Baš invalid!« odgovori Joahim Cimsen malo gorko. »Kakav invalid! On ima u kolenu
— ili je bar imao, jer su posle operacijom izvukli čašicu.«
Hans Kastorp razmisli što je brže mogao. »Ah tako!« reče, podigavši u hodu glavu i
osvrnuvši se brzo. »Ali ti me valjda nećeš ubeđivati da ti to još imaš? Pa ti izgledaš tako kao
da već imaš svoj temnjak i kao da si se tek vratio sa manevra.« I on sa strane pogleda rođaka.
Joahim je bio veći i širi od njega, oličenje mlalalačke snage i kao stvoren za uniformu.
Bio je sasvim mrkog tipa, kakav nije redak u njegovom plavom zavičaju, i njegova inače
tamna boja lica postala je od sunca gotovo kao bronza. Sa velikim crnim očima i tamnim
brčićima iznad punih, lepo skrojenih usta, bio bi upravo lep da nije imao klempave uši. One
su bile njegova jedina briga i najveći jad u njegovom životu do izvesnog trenutka. Sad je
imao druge brige. Hans Kastorp nastavi:

»Ti ćeš svakako poći odmah sa mnom? Ja zbilja ne vidim prepreke.«
»Odmah s tobom?« upita rođak i okrete mu svoje velike oči, koje su uvek bile blage, ali
za ovih pet meseca dobile malo umoran, štaviše tužan izraz. »Kad odmah?«
»Pa kroz tri nedelje.«
»Ah tako, ti se u mislima već vraćaš kući«, odgovori Joahim. »Strpi se malo, tek si stigao.
Tri nedelje ne znače, naravno, skoro ništa za nas ovde gore, ali za tebe, koji si došao u posetu
i treba da ostaneš u svemu samo tri nedelje, za tebe je to ipak poprilično vremena. Prilagodi
se prvo, to nije, videćeš, nimalo lako. A zatim, ni klima nije jedina čudna stvar kod nas.
Videćeš ti ovde mnogo štošta novo, pazi samo. A što o meni kažeš, tako glatko, more, sa
mnom ipak ne ide, »kroz tri nedelje kući«, to su tako ideje od dole. Ja sam svakako
preplanuo, ali to je poglavito preplanulost usled odsjaja snega i ne znači mnogo, kao što i
Berens uvek kaže, a na poslednjem opštem pregledu rekao je da će gotovo sigurno trajati
svakako još pola godine.«
»Pola godine? Jesi li ti lud?« uzviknu Hans Kastorp. Tada su upravo sedali u žute
dvokolice, koje su ih čekale na popločanom trgu pred stanicom, jedva nešto boljom od šupe.
I dok su oba dorata kretala, Hans Kastorp, pun negodovanja, okrete se na tvrdom sedištu.
»Pola godine? Pa ti si već pola godine ovde! Ta nema se toliko vremena...«
»Da, vremena«, reče Joahim i klimnu glavom više puta pravo preda se, ne obraćajući
pažnju na dobronamerno negodovanje svoga rođaka. »Ovde se naprosto igraju ljudskim
vremenom, prosto da ne veruješ. Tri nedelje su za njih kao jedan dan. Videćeš već.
Sve ćeš to već naučiti«, reče i dodade: »Čoveku se ovde izmene pojmovi.«
Hans Kastorp ga je neprestano posmatrao sa strane.
»Ali ti si se ipak sjajno oporavio«, reče on odmahnuvši glavom.
»Da, misliš?« odgovori Joahim. »Je l’ da, pa i ja tako mislim!« reče i zavali se uspravnije
na sedištu; ali odmah uze opet nagnutiji položaj. »Pa bolje mi je«, objasni, »ali zdrav još
nisam. Levo gore, gde su se ranije čuli vlažni šušnjevi, sad je disanje samo hrapavo, to nije