Page 6 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA PRVA

DOLAZAK

Jedan običan mlad čovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mesto
Davos, u kantonu Graubinden. Išao je u posetu na tri nedelje.
Dalek je to put, od Hamburga donde, suviše dalek, zaista, za tako kratak boravak. Vodi on
kroz zemlje mnogih gospodara, preko brda i dolina, od Južnonemačke visoravni do obala
Bodenskog jezera, pa lađom po njegovim nemirnim talasima, preko bezdana za koje se
nekad držalo da su neizmerni.
Odatle se putovanje, koje je dotle išlo u velikom potezu, u direktnim linijama, počinje da
cepka. Ima zadržavanja i komplikacija. Kod mesta Roršaha, na švajcarskom tlu, čovek se
opet poverava železnici, ali njom stiže prvo samo do Landkvarta, jedne male alpske stanice,
gde je prinuđen da menja voz. Ovde se, posle dužeg čekanja u vetrovitom i malo privlačnom
kraju, ukrca sad u voz uskog koloseka, i u trenutku kad mala ali očito neobično snažna
mašina krene, počinje upravo pustolovni deo vožnje, nagli i strmi uspon, kome kao da nema
kraja. Jer stanica Landkvart leži još na relativno umerenoj visini; ali sad se, po divljačnom,
tegobnom i stenovitom putu, ide ozbiljno u visoke planine.
Hans Kastorp — tako se zove mladi čovek — sedeo je sam u jednom malom kupeu sa
sedištima prevučenim sivom čojom, sa svojom ručnom torbom od krokodilske kože,
poklonom njegovog ujaka i staraoca, konzula Tinapela — da ovde odmah pomenemo i ovo

ime — sa svojim zimskim kaputom koji se njihao zakačen o kuku i svojim umotanim
pledom; sedeo je kraj spuštenog prozora, i kako je popodne bivalo sve svežije, on, pošto je
bio razmaženo dete i mekušac, beše podigao jaku svoga po modi širokog, svilom
postavljenog letnjeg vrskaputa. Kraj njega na sedištu ležala je knjiga u mekom povezu, sa
naslovom Ocean steamships, koju je na početku puta čitao; sad je međutim knjiga ležala
zanemarena, dok je u kupe ulazio dah teško brekćuće lokomotive i prljao njen omot
česticama čađi.
Dva dana putovanja udalje čoveka — a pogotovu mladog čoveka, koji u životu još nije
pustio čvrst koren — od njegovog svakidašnjeg sveta, od svega što je nazivao svojim
dužnostima, interesima, brigama, nadama, udalje mnogo više nego što je mogao i sanjati dok
se fijakerom vozio na stanicu. Prostor koji se, kovitlajući se i iščezavajući, valja između
njega i njegovog rodnog kraja, ispoljava snage za koje se obično misli da ih ima vreme; od
časa na čas stvara on unutrašnje promene vrlo slične promenama koje izaziva vreme, ali ih u
izvesnom smislu nadmašuje. Kao vreme, i on donosi zaborav; ali on to čini odvajajući
čovekovu ličnost od njegovih veza i stavljajući ga u stanje prvobitne slobode — štaviše, čak i
od pedanta i ćifte za tren oka stvori nešto slično probisvetu. Kaže se da je vreme Leta; ali i
promena vazduha je takav napitak, i ukoliko deluje manje radikalno, čini to utoliko brže.
Tako nešto iskusio je i Hans Kastorp. On nije mislio da ovo putovanje shvati naročito
ozbiljno, da u njemu duševno učestvuje. Njegovo je mišljenje, naprotiv, bilo da ga brzo