Page 39 - Ray Bradbury - Fahrenheit 451

samom sebi: nisam sretan, nisam.
- A ja jesam - Mildredina su se usta nasmiješila. - I ponosim se time.
- Uþinit þu nešto - rekao je Montag. - Ne znam još, doduše, što, ali uþinit üu nešto veliko.
- Umorila sam se slušajuüi te gluposti - kazala je Mildred, okreüXüi se od njega opet
spikeru.
Montag je na zidu dodirnuo puce za jakost i najavljivaþ je ostao bez glasa.
- Millie? - Zastao je. - Ovo je tvoja kuüa koliko i moja. Mislim da je pošteno da ti sada
nešto reknem. Trebao sam ti reüi ranije, ali nisam to ni sam sebi priznavao. Imam nešto što ti
želim pokazati, nešto što sam tu i tamo s vremena na vrijeme sklanjao i skrivao tijekom prošle
godine, ni sam ne znajuüi zašto, ali, eto, uþinio sam to i nikad ti za to nisam rekao.
Dohvatio je stolac ravna naslona te ga polako i sigurno odvukao u predsoblje blizu
ulaznih vrata. Popeo se na nj i na trenutak stajao poput kipa na pijedestalu. Žena je stajala pod
njim i þekala. Ispružio je potom ruke i povukao rešetku ureÿaja za klimatizaciju pa posegnuo
duboko udesno te, maknuvši u stranu još jednu metalnu ploþu, izvukao jednu knjigu. Ne
gledajuüi je, ispustio ju je na pod. Ponovno je uvukao ruku te uzeo dvije knjige, spustio ruku pa i
njih ispustio na pod. Nastavio je gibati ruku i ispuštati knjige, male, razmjerno velike, žute,
crvene, zelene. Kad je završio, pogledao je dvadesetak knjiga koje su ležale do nogu njegove
žene.
- Oprosti - kazao je. - Nisam promislio. No sad smo, þini se, oboje umoþeni.
Mildred je ustuknula kao da se iznenada našla pred þoporom miševa koji su navrli iz
poda. ýuo ju je kako ubrzano diše; lice joj je problijedjelo, a oþi se širom otvorile. Izgovorila je
njegovo ime, dvaput, triput. Zatim je prostenjala, zgrabila knjigu i potrþala prema kuhinjskom
ureÿaju za spaljivanje.
Uhvatio ju je vrišteüi. Šþepao ju je, a ona mu se pokušala oteti, grebuüi ga.
- Ne, Millie, ne. ýekaj! Stani, daj! Ne znaš ti...prestani! -Pljusnuo ju je po licu, ponovno
zgrabio pa je protresao.
Izustila je njegovo ime i zaplakala.
- Millie! - rekao je. - Slušaj! Poslušaj me samo sekundu, molim te! Ništa ne možemo
Xþiniti. Ne možemo ovo spaliti. Želim ih pogledati, pogledati bar jednom. Onda üemo ih, ako je
tako kao što kapetan veli, spaliti zajedno, vjeruj mi. Spalit üemo ih zajedno. Moraš mi pomoüi. -
Zagledao joj se duboko u lice, primio je za bradu i þvrsto stisnuo. Gledao je ne samo nju nego u
njezinu licu i sebe, a i to što mora uþiniti.
- Sviÿalo nam se ovo ili ne, tu smo gdje smo. Svih ovih godina nikad nisam od tebe tražio
mnogo, ali sada tražim, preklinjem te. Moramo poþeti negdje odavde, otkriti zašto smo dopali
takvih neprilika, ti i ljekarije noüu, i auto, pa ja i moj posao. Srljamo ravno na rub litice, Millie.
Bože, ne želim se survati. Neüe ovo biti lako. Nemamo ništa od þega bismo pošli, ali bismo
možda mogli rekonstruirati stvari i složiti ih te tako pomoüi jedno drugomu. Ne mogu ti reüi
koliko te u ovom trenutku trebam. Ako me imalo voliš, otrpjet üeš ovo dvadeset þetiri, þetrdeset
ü
ü
osam sati, to je sve što tražim, i onda ü e tome do i kraj. Obe avam ti, prisežem! A ako ovdje
neþeg ima, samo neka sitnica u þitavoj ovoj zbrci, možda je možemo dati nekom drugom.
Nije se više otimala, pa ju je stoga pustio. Skljokala se i odmaknula od njega, otpuzala do
zida pa sjela na pod i zagledala se u knjige. Nogom je jednu dotaknula. Primijetila je to pa
povukla nogu k sebi.
- Ona žena, one noüi, Millie, nisi bila tamo. Nisi joj vidjela lice. Pa Clarisse. Nikad s njom
nisi razgovarala. Ja jesam. A ljudi poput Beattyja plaše je se. Ne mogu to shvatiti. Zašto bi se
toliko bojali osobe poput nje? No ja sam je usporeÿivao s vatrogascima u onoj kuüi sinoü i
odjednom mi je sinulo da mi se nimalo ne sviÿaju i da se ja samom sebi više nimalo ne sviÿam.