Page 214 - Platon - Država

vost (deilia); umerenost-neumerenost (akolasia); pravičnost-nepravičnost
(adikia). 64 Ovo bi moglo biti upućivanje na dijalog Fedon, gde su takvi
54 Platon tvrdi da svaki pozitivitet ima svoj odgovarajući nega- dokazi razvijeni. Ako je tako, onda je to indikacija da je Država, ili bar
tivitet, tj. onu silu koja ga iznutra razara, jer sve što nastaje mora i da ova deseta knjiga Države, napisana posle Fedona.
propadne. Naravno, to važi samo za svet, odnosno, samo za područje 65 Priču ο Gigovom prstenu izlaže Platon u II knjizi (359c i dalje).
„vidljivog" (horaton). 66 Ο Hadovoj kacigi v. registar imena pod Had. Upor. takođe ο
55 Ostale zloće su: neumerenost, strašljivost i neupućenost. Ove tome dijaloge Kratil (404b) i Fedon (XXIX, 80d passim).
zloće jesu „bolesti duše", kao što se tvrdi gore (609c), ali duša ne „pro­ 67 Misli se na ustupke koje je Sokrat napravio Glaukonu i Adei-
pada i ne gasi se" zbog njih, što i Glaukon malo niže odlučno potvrđuje. mantu na početku II knjige (361a-d; 362e i dalje), naročito 368ab. Ο pri­
Duša „propada i gasi se i odvaja se od tela" zbog sopstvenog, njoj pri­ rodi tih ustupaka govori se u narednom pasusu.
68
rođenog zla, zbog sopstvene pokvarenosti. Sve nabrojane antivrhne Na to je bio pristao Trasimah (352b), ali bez osobitog odu­
(609c) odnose se, kao i njima suprotne vrline, na ćelu dušu, onakvu ševljenja.
69
kakva se u telu i sa telom rađa. Platon veruje da duša u takvom svom U II knjizi, na strani 362b. To je ono vraćanje duga koje je
trodelnom obliku nije besmrtna, te da se može „gasiti", „propadati" Sokrat 70 tražio gore (612c).
(raspadati se) i „odvajati od tela". Jedino je onaj „najbolji", umni deo To znači: govoriš ono što treba da bude, ali ne i ono što bi u
duše, po Platonovom verovanju, besmrtan. Jedino on ne može da pro­ empirijskom pogledu bilo tačno.
71
padne, tj. ne može da se raspadne, jer je jedinstven, nema delova na Naziv za sadržaj IX, X, XI i XII pevanja Odiseje. Platon ovde po­
koje bi se smrću mogao razložiti. Ali taj umni deo duše može biti sebno aludira na sadržaj XI pevanja, gde Odisej priča šta je sve video
zaslepljen, zatamnjen neznanjem, zaboravom; potopljen u onoj teles- prilikom svog silaska u Hadovo carstvo, jer takvo pričanje smatra ili
noj „pećini", on može biti u položaju da ne ume da razlikuje biće od potpuno lažnim, ili didaktički pogubnim.
nebića, dobro od zla, istinito od lažnog, formu od njenog sadržaja, 72 Izraz u rukopisu je dvosmislen, te se može prevesti na dva
itd. Stoga se bavljenje dijalektikom i filozofijom, taj „najbolji" i načina: Er Armenijev sin, ili, Er iz Armenije. No bilo bi čudno da neko
„besmrtni" deo duše spašava od zaborava tj. ispunjava se znanjem, istovremeno bude iz Armenije i Pamfilac (iz Pamfilije), pa je stoga
istinom, svetlošću, skida mu se ona skrama, te se pomoću znanja verodostojnije prvo rešenje.
„uzdiže", vaskrsava, stupa u područje „nevidljivog". 73 Slična vizija ο sudijama nalazi se na kraju dijaloga Fedon, u
50 Pretpostavlja se da je područje nepravičnosti područje života, dijalogu Fedar (248e i dalje), gde se takođe daje opis prilika u podzem­
a ne smrti, te da onaj ko umire ne može samim činom umiranja po­ nom Hadovom carstvu. Isto u dijalogu Gorgija na kraju (523a i dalje).
stati nepravičniji nego što je u životu bio. Uz to, treba podsetiti da 74 To „vreteno" je nalik na nekakvo ogromno vitlo sa nekoliko
Platon pravičnost shvata kao poredak u duši i državi, a nepravičnost „omotača" različito udaljenih od ose „vretena". Slika „vretena" kojim
kao narušavanje tog poretka. Smrt jedinke i države pogađa taj pore­ se prede sudbina uzeta je iz primitivnih verovanja, ali je ovde modifi-
dak, ali ga ne čini gorim nego što je bio. kovana i razvijena u kosmološku viziju.
57 Naravno, Sokrat ne misli da nepravičnost ubija dušu. Jedino 75 Država se završava mitom
ο
na
koji
je,
mesti-
se može desiti da neko pogine, ili bude kažnjen smrću, zbog svoje ne­ mično vrlo nejasan način, uklopljena Eru, mitom u kosmologija. Mitom
i
Platonova
pravičnosti. Ali tada ne gine i ne umire njegova duša, nego njegovo telo.
58 U dijalogu Fedon (LVII, 107c) stoji: „Kad bi smrt bila rasta­ ο prilikama u podzemlju završavaju se i dijalozi Fedon i Gorgija, ali
kosmološko
u
ovim
nak sa svime, bio bi to neočekivan dobitak za nevaljalce kad umru, je strukturi dijalozima data su ovde razmatranje i prisutno. Razmatranja
podrobnije,
nešto
šire
i
ovog
ali
ο
kosmosa
jer bi se s dušom oslobodili u isti mah i svoga tela i svoga nevaljal- puta u okvirima jednog mita. Te dve činjenice imaju, svaka ponaosob,
stva." Ovde Glaukon, doduše u kondicionalnoj i pomalo ironičnoj formi, svoje značenje. Prva razjašnjava zašto dijalog Timaj, u kojem se na
u stvari kaže to isto, jer i on govori ο smrti kao „neočekivanom do­ neuporedivo opširniji način izlaže platonsko-pitagorejska kosmologija,
bitku za nepravednika". počinje kao nastavak dijaloga izvedenog u Državi. Druga činjenica,
59 Aluzija na pogubljenje Sokrata. naime da su Platonova kosmološka razmatranja uklopljena u okvire
60 Nepravični ljudi moraju stalno biti na oprezu. mita, preciznije, u okvire izveštaja „sa onoga sveta" koji izlaže jedan
61 Platon specifikuje zla: ne postoji jedno univerzalno zlo, koje običan i priprost vojnik, uz to i Pamfilac — Er, ukazuje na rezerve
sve uništava i razara, nego svaki rod empirijskih stvari ima svoje speci­ koje je Sokrat imao prema kosmološkim znanjima. Primitivna slika
fično zlo koje razara samo taj rod. Time on u stvari prihvata relativi : koju ovde nalazimo može se, dakle, pripisati nedovoljnoj obrazovano­
zaciju zla, ah samo za empirijski svet: ono što je za jedne rodove stvari sti vojnika Era, a na posredan način i Sokratovom, odnosno Platono­
zlo, za druge je dobro. Lekar čini zlo pojedinim obolelim delovima vom uverenju da se ο takvim stvarima ne može ništa sasvim pouzdano
tela, jer ih seče i spaljuje, ali istovremeno Čini dobro telu u celini, jer znati. Ovo se u izvesnom smislu ponavlja i u dijalogu Timaj, gde se
ga na taj način spašava. izlaganje kosmologije prepušta jednom ne mnogo poznatom i ne mnogo
« V. belešku 55/Χ. značajnom pitagorejcu — Timaju.
63 Platon inače na više mesta i na jasan način saopštava svoje re­
Uporediti ovo mesto sa onim u dijalogu Fedon (XVII, 72b-d),
gde se govori ο kružnom toku rađanja i umiranja i zaključuje se da bi, zerve prema mitologiji, naročito prema onim mitovima koji nastaju
ukoliko bi umiranje bilo progresivno i pravolinijsko, na kraju sve kao svojevrsna rekonstrukcija daleke istorijske prošlosti. S druge stra­
postalo mrtvo. ne, on dosta često pribegava mitovima kada je reč ο egzistenciji duša
posle smrti i pre rađanja, dakle kad je egzistencija u onostranosti
398 399