Page 14 - Platon - Država
P. 14
političkih iskustava i mogućnosti, naročito u okvirima antičke čavanju Platonovih dela, pogotovo ako proučavanje ostane na
podele rada, da je takva država moguća samo kao svojevrsna površini, to jest isključivo u sferi nepomirljivog kritičkog
staleška država s filozofima na čelu. Zbog toga on ispituje i stava prema Platonovom idealizmu. S istorijskog gledišta, me
razmatra najraznovrsnija filozofska pitanja povezujući u đutim, daleko je bitnije i zanimljivije znati kako je Platon
jednu celinu svoje učenje ο idejama, dijalektiku, etiku, poli razvijao dijalektiku „čistih" pojmova, u nastojanju da dh uz
tiku i umetnost. Služeći se u izlaganju „sokratskim govorom" digne iznad relativizma čulnih utisaka, nego — kako ih je
on daje praktični model dijalektičkog traženja istine postav obogotvorio i pretvorio u sistem ideja.
ljanjem pitanja, i trudi se da sistematizuje veštinu razmiš Po recima samog Platona, dijalektika je „najteži deo
a
ljanja koja pretvara čulno mnenje u mišljenje, koja zapliće filozofije" (498 ). Ona je, kako Platon kaže, „kao neka vrsta
i razrešava ograničene ljudske predstave. Istina, on u Državi završnog kamena nad ostalim naukama" i „nijedna druga
ne izlaze načela svoje dijalektike onako obimno i produbljeno nauka pravilno ne može se staviti iznad nje, nego da ona pred
kao, na primer, u Parmenidu, ali se i u Državi jasno vidi koliko stavlja njihov krajnji cilj" (535a). Zbog toga je obrazovanje u
je otišao dalje od Sokrata i pripremio tlo Aristotelu, uteme- državi tako zamišljeno da „onima koji su još mladi pripada
Ijaču logike. Sokratov metod je u stvari „detinjski jedno učenje računanja i geometrije i svih propedevtičkih disci
stavna i nedovoljna indukcija", kako primećuje s razlogom plina, u kojima treba da se obrazuju pre no što pristupe dija
d
V. Vindelband, jer se oslanja na jednostavna poređenja činje lektici, ali oblik poučavanja ne sme biti nasilan" (536 ).
nica, dok Platonova dijalektika sadrži ceo tok misaonih ope Tako Platon u stvari pretvara sve veštine i znanja (aritme
racija produbljenijeg značaja. tiku, geometriju, astronomiju i nauku ο harmoniji) u „po
To ipak ne znači da bi bilo umesno i opravdano već kod moćnice i vodilje" dijalektičkog metoda, koji se „ne drži hipo
Platona tražiti dijalektiku kakvu znamo i imamo kod Hegela teza, nego ide pravo prema početku da bi utvrdio kakav je
i kod Marksa. Hegel je to s pravom isticao, objašnjavajući on, a oko duše, zakopano u varvarsko blato, nežno izvlači na
zbog čega je „formalno filozofiranje" nemoćno da shvati površinu i uzdiže ga" (533 bd). Njemu je dijalektika put
bitnu razliku između dijalektike i sofistike, i šta je Platon kojim se oslobođenik „penje iz podzemlja pećine gore prema
postigao svojim upornim nastojanjem da dijalektiku uzdigne suncu" (532 b) i moć koja „vodi ono što je u duši najbolje
iznad sofistike. Po recima Hegelovim, „formalno filozofi prema gore, do kontemplacije onog što je u stvarnosti naj
ranje" ne može da shvati dijalektiku nikako drukčije nego bolje" (532c), dakle, umovanje bez koga se misao ne može
kao veštinu koja se sastoji u tome da se „unosi nered u naše uzdići od promenljivog i prolaznog mnoštva čulnih utisaka
predstave, ili čak naše pojmove" i da se na taj način pokaže („varvarskog blata") do nepromenljivog pojma ih ideje.
njihova ništavnost. Platon je strasno težio da u svojim broj Filozofe Platon prikazuje kao „one koji rado gledaju
nim dijalozima ilustruje upravo način filozofiranja (sofista), istinu" (475e), a dijalektički metod kao njihovo oruđe po
koji se najčešće ograničava samo na to da se unese „nered moću kojeg uzdižu ljudsku misao do istine. U stvari, Sokra-
u mišljenje". A takvom filozofiranju suprotstavljao se dijalek tovo radikalno postavljanje pitanja i nastojanje da dođe do
tikom, to jest umovanjem koje otkriva da se, kako Hegel definicija Platon je hteo da razvije u promišljeno i metodičko
kaže, „ono opšte (što Platon traži kao istinu pojedinačnih i traženje istine. Čvrsto je verovao da je traženje istine moguće
promenljivih zbivanja) sastoji upravo u jedinstvu takvih su sprovesti „bez oslonca na bilo koje čulo, oslanjajući se samo
protnih pojmova". Pokretljivost pojmova se tu razvija van- na razloge" (532a). Onima koji ostaju u granicama čula istina
redno očigledno, a pri tome se ipak ne unosi „nered" u poj-· je nedostupna, i Platon u tom smislu zaključuje da su „filo
move. 18 zofi oni ljudi koji mogu da shvate ono što je uvek jednako
Hegel je s razlogom primetio da kod Platona još ne na i nepromenljivo, a oni, koji to ne mogu, i koji uvek lutaju
lazimo potpunu svest ο toj i takvoj prirodi dijalektike, ali da među mnogim i raznolikim stvarima, nisu filozofi" (484b).
ipak možemo naći dijalektiku samu kao način razvijanja mi A krajnji zaključak je da oni koji ne mogu doznati šta je
sli. Upravo zbog toga se i javljaju svakojake teškoće u prou- istina, tj. oni koji ne mogu biti filozofi, ne mogu biti ni
18 upravljači.
G. V. F. Hegel, op. cit., str. 181—182.
XXVI XXVII
