Page 98 - Milomir Marić - Deca Komunizma

pisala zagrebačka Borba.
Aleksandar je u Beč slao svoje najbolje policajce da likvidiraju
Golubića. Dragi Jovanović (docnije upravnik beogradske policije) vratio

se neobavljena zadatka, iako je na Golubića pucao iz revolvera u jednoj
kafani i jedanput ga, vezanog, strpao u svoj auto. Doktor Janko
Bedeković (posle šef zagrebačke policije) u Beču se i u snu plašio
Mustafe. Onda se pribeglo lukavstvu. Poslan je agent po imenu Ahmet
Kapetanović (kako se zvao i Mujkin zet), ranije levičar i još neotkriveni
ć
provokator. Stigao je s friškom veš u da je Mustafina majka umrla, s
imenom sina na usnama. Slučajno, Mujka tu nije bio, a kad se vratio,
agent je već bio provaljen.
Golubi ć se ponašao vrlo osiono i kad god bi u kafani primetio
agenta koji ga prati, naručivao bi mu piće i sa Bastajićem, ili kim drugim,
započinjao razgovor o homoseksualnoj naklonosti kralja Aleksandra

prema generalu Peri Živkoviću. Doktor Laza Petrović, predsednik Kluba
bečkih studenata, zabeležio je kako su na njih, verovatno zbog Golubića
i Bastajića, često po kafanama upirali prstom: „Evo sarajevskih
atentatora!“ Usred neobavezne priče, Mujka je jedanput ustao, upadljivo
pokazao prstom na agenta, koji je računao da se neopaženo pojavio u
kafani. Na izlazu, prišao je iznenađenom agentu i pljunuo mu u lice,

iako je ovaj u rukama već imao izvađeni „kolt“.
Jugoslovenska policija je Mustafu Golubića dovela u vezu s
komunistima pre nego što je on to sam u inio, postavši svestan da za
č
ozbiljnije promene u zemlji nije dovoljno ubistvo Aleksandra i oficirski
č
pu . Svi „mladobosanci“ su s ponosom isticali da su „ruska idejna
kolonija“. Bili su opčinjeni sudbinama ruskih revolucionara, pronalazeći

sebe u delima Černiševskog, Stepnjaka i, naročito, anarhista Bakunjina,
Kropotkina i Hercena. U emigraciji su se sreli s Lenjinom, Trockim i
drugim boljševičkim vođama. Gaćinović je 1916. najavljivao Rusku
revoluciju, pevajući: Sej, drugarice sa Volge, crvena zrna slobode, sej.
Drugi izvor njihovog romantičnog zanosa bila je francuska
revolucija i kulturna tradicija. Golubić je, recimo, u istoj meri bio

opsednut Sen Žistom i poezijom Bodlera, koju je voleo da recituje na
francuskom. Tek kasnije se udubio u čitanje, isključivo u originalu,
Lenjina, i proučavanje dela Marksa i Engelsa, postepeno prihvatajući
marksizam kao svoje životno opredeljenje. Put od nacionalnog
revolucionara, zaverenika i pučiste, do ubeđenog i pravovernog

komuniste, opet, nije bio naročito dug.
Politički život naših studenata i emigranata odvijao se u nekoliko
bečkih kafana – Alzerhof, Šleselhof i Muzeum. One su bile dušu dale za

98