Page 80 - Milomir Marić - Deca Komunizma

vozu. Mi smo bili ušli u varoš, kada je lokomotiva, turska lokomotiva,
poslednji put zviznula na srpskom Kosovu, kazujući time zbogom
zanavek i objavljujući raji dolazak osvetnika, oslobodilaca koji im

donose: slobodu, prosvetu, kulturu. Na ulazu u varoš dočekalo nas je
đ
gra anstvo obe vere, sa srpskim sveštenikom i turskim muftijom na
čelu. Mi smo odgovorili na burne pozdrave skidanjem kapa, ali smo
projurili vrlo brzo, hitajući da se što pre dočepamo varoši. Otišli smo
pravo u mitropolski konak i tamo odseli. Za jedan čas pred zgradom se
skupio grdan svet. Bilo je tu dece, mladića, devojaka, ljudi i žena, raznih

godina. I pravoslavnih i muhamedanaca. Čim smo izašli u varoš, nama
su prilazila naša prištinska braća, raspitivali se o našem zdravlju i
č
doga ajima, a zatim nam sami pri ali o scenama koje su se u Prištini
đ
doga ale dok su se vojske tukle pred njom. Jedan Prištevac nam je
đ
pričao o jezovitom, tužnom i strašnom događaju. Na dva dana pre našeg
ulaska, tri Arnautina su u grad dovela jednog našeg ranjenog druga.
Najstrašniju nakazu na svetu. Arnauti su mu bili iskopali jedno oko,
odsekli gornju i donju usnu, te su zubi stajali iskeženi, odsekli su mu oba
uha, a kožu sa č ela zarezali sa tri strane i ogulili s lobanje, tako da je o
četvrtoj ivici visila naniže.
Nisam više hteo da krijem svoju veroispovest. Bez ikakvog uvoda

rekao sam jednom čiči:
’Evo mene, ja sam musliman iz Bosne. Ja sam vaš zemljak, ali sam
Srbin, jer mi je maternji jezik srpski. Eto, čičo, sada si i ti, kao i ja, uveren
da Turci i Arnauti nisu naša braća, nego jedan dalek i tuđ narod. Protiv
toga tuđeg naroda, koji nam je neprijatelj već više od 500 godina, ja sam
pošao i, kao što vidite, idem sa najvećim oduševljenjem.’“

Kao mladi komita Mustafa Golubić je sasvim oguglao na divljaštvo,
smrt, jezu i svakojake druge strahote, nesvesno sve to rutinski
prihvatajući kao nužna iskušenja svojih ideala i, docnije, profesije.
„Mi smo išli kroz Mirovce, da bismo što pre stigli do naše, sada
porušene, ali zato slavne karaule na Vasiljevcu“, zabeležio je. „Ceo put
bio nam je zakr en leševima Turaka i Arnauta, koje su srpski topovi
č
č
č
spre ili u daljim plja kama i mu enjima srpske raje. Tu je bilo dosta
č
unakaženih leševa, od kojih je čovek svaki čas morao okretati glavu.
Videla se samo ljudska masa, ali čovečijeg oblika tu nije bilo. Sve su to
granate srpskih topova raznele i uništile. Blizu same vasiljevačke karaule
naišli smo na leš jednog krupnog Arnautina, kome je par e od granate
č
odbilo polovinu glave, te mu se dobro video rasuti mozak. Kad smo ušli
u ruševine, pred sobom smo gledali strašnu i užasnu sliku zverskih
gadnih i odvratnih Arnauta. Tri naša druga, koja su nam nestala za

80