Page 84 - Milomir Marić - Deca Komunizma

đ
Principa, koji je pre u tvr avi umro, nego što je odao.“ Tih nekoliko
zagonetnih i konfuznih rečenica odmah su skrenule pažnju na
poznanstvo Gaćinovića i Lenjina, koji je 1917. hteo da ga vodi sa sobom

u Rusiju. A, naravno, i na Gaćinovićevu ispovest novinaru Lavu
Trockom, koji će je objaviti pod naslovom Dečaci koji su izazvali rat.
Trockističke organizacije po svetu ogradile su se od Radeka, nazvavši ga
agentom-provokatorom, uz podatak da su se Gaćinović i Trocki
upoznali tek posle atentata.
Rat Austrije i Srbije 1914. u velikoj meri je bio bratoubilački. Nisu

samo Slovenci i Hrvati pucali na Srbe, nego se kao najkrvaviji pamte
upravo obračuni Srba i Srbijanaca. Istrebljivane su porodice svih
begunaca iz austrijske vojske, bilo je pokušaja da se izmisli potpuno
nova nacija – pravoslavni Ličani, a propaganda je stalno trubila kako su
Srbija i njeni saveznici pred porazom. Ipak, na srpsku stranu prešao je

veliki broj dobrovoljaca sa neprijateljske teritorije.
Mustafa Golubić je ponovo stupio u četnički odred majora Voje
Tankosića, učestvovao je u bitkama na Dunavu, oko Požarevca, a posle
na Suvoboru. Apis je postavljen za načelnika štaba Užičke vojske i počeo
je s formiranjem jednog zasebnog dobrovoljačkog bataljona Bosanaca. Sa
preporukom dr Jefte Dedijera Golubi ć se tada prvi put sreo sa svojim

idolom Apisom, koji mu je poverio zadatak da, sa Dušanom Semizom,
Boškom Zečevićem i Ðulom Bukovcem, prikuplja Bosance. Odnosno,
kako je pisalo na njegovoj vojnoj objavi: „Da opšti sa zarobljenicima,
rodom iz Bosne i Hercegovine, u izvesnom poverljivom pravcu
nacionalne politike.“ Onda je Semiz, predstavnik Crne ruke u
Petrogradu, predložio Apisu da sličnu akciju obave i među

zarobljenicima našeg porekla u Rusiji.
Prema sporazumu srpske i ruske vlade to je realizovano u leto 1915.
Semizu i Golubiću priključeni su Sibe Miličić i Blažo Rukavina, a u
Rusiju je ve ć bio otputovao Mirko Komnenovi . Krenuli su vozom 13.
ć
jula za Prahovo, odatle lađom do Renija, i, opet, vozom do Petrograda. I
pored propisnih ovlašćenja, srpsko poslanstvo ih je sumnjičilo da su

austrijski špijuni i odgovaralo od akcije, jer je protivna međunarodnom
pravu. Dalje natezanje prekinula je dozvola ruskog Generalštaba, na
osnovu koje su Semiz i Golubić krenuli u zarobljeničke logore
moskovske i turkestanske oblasti, Mili i ć u Kazanj i Omsk, Rukavina u
č
Penzu, a Komnenović u Kijev.

Za mesec dana u Srbiju je prebačeno 3.500 dobrovoljaca i do kraja
godine mobilisano dvadesetak hiljada. U međuvremenu, Bugarska je
napala Srbiju i Semiz i Golubić su pohitali da se vrate. Dobrovoljci su u

84