Page 77 - Milomir Marić - Deca Komunizma

preplitati sa životima učesnika i organizatora oficirskog puča i bez njega
č
ć
su se sli ne stvari ubudu e teško mogle zamisliti. Na kraju, ta dvorska
bašta, u kojoj su osvanula iskasapljena tela poslednjih Obrenovića,
dobiće ironijom sudbine mitsko obeležje. U njoj će Gestapo 1941. streljati
Golubića, dok će njegov prijatelj Božin Simić veći deo života provesti baš
tu, u stanu s pogledom na „mesto zločina“.
ć
č
Ako je pri a o Mustafi Golubi u zbilja generacijska, ni po č emu
lokalna i tek zakratko nacionalna, nužno joj je, makar na početku, dati
privatni, porodični okvir.

Muhamed i Nura Golubić, iz Stoca, imali su četvoro dece: Ahmeta,
Zulufu, Mustafu i Habibu. Muhamed je rano umro od komplikacija
izazvanih zapaljenjem pluća, i porodica, ionako srednjeg imovnog
stanja, još više je osiromašila. Najstariji sin Ahmet otisnuo se u svet. Bio
č
je šumski radnik u Kanadi i aš ija u Turskoj. Životario je sve dok sa
nekim begom nije sklopio sporazum da ga uz izvesnu naknadu odmeni
u ratnom sukobu koji je bio u izgledu prvih godina ovog veka. Ništa se
nije desilo i ostao mu je ć emer zlata, koji je, ušiven sa unutrašnje strane
pojasa, doneo u Stolac. Porodica je prešla u Čapljinu, a on je u Sarajevu
otvorio kafanu Mala Hercegovina. U njoj su se posle Ujedinjenja skupljali
ljudi naprednih političkih uverenja i komunisti. Kad je zajedno s njima

uhapšen, Mustafa je šefu sarajevske policije Musahagiću iz Beča poslao
pismo: „Ako se mom bratu nešto dogodi, ja ću te za muda obesiti!“ Posle
godinu dana, Ahmet je pušten i proteran u Čapljinu, gde je 1937. lažno
optužen za pokušaj silovanja devojke koja je radila u njegovoj kafani.
Prve noći u zatvoru, rasparao je pokrivač i obesio se. Majka, Nura
Golubić, poživela je više od sto godina. Umrla je 1953. godine u slobodi

za koju je, verovala je, pao njen sin Mustafa. Ali nekoliko puta su je
visoki funkcioneri nove vlasti upozorili da je on bio „ruski čovek“, pa je
bolje da ga ne pominje.
Umesto da aneksijom 1908. Bosnu zauvek odvoji od Srbije, Austrija
ju je time još čvršće gurnula u njeno naručje. Ceo mladi naraštaj dolazio
je i gledao na Beograd kao na Ć abu, nimalo se u svojoj poetskoj

zanesenosti ne obazirući na mišljenja i strategijske planove srpskog
kralja i stranačkih prvaka. U Srbiji je imao neke druge uzdanice i za
ć
njega je Skerli ć bio najve i bog, Bogdan Popovi ć – kralj estetike, Du i ć i
č
Rakić – prinčevi stiha, Veljko Petrović – srpski Mopasan, Pandurović i
Dis – mizantropski refleksi tananih slutnji, Isidora Sekulić – najpismenija

Srpkinja, Dimitrije Mitrinović – doglavnik savaota Meštrovića.
Eventualno je među njih mogao da priviri samo uvozni Rostan, kojim je
Gavrilo Princip stalno pretio da će nekoga probosti „na kraju balade“.

77