Page 79 - Milomir Marić - Deca Komunizma

zidara i preneo ih u novu organizaciju. Bogdan Radenković se
zamonašio u Hilandaru, kako bi mogao da se kandiduje za raško-
prizrenskog vladiku. Pod kontrolu je stavljena i organizacija „Narodna

odbrana“, formirana u neoslobođenim krajevima posle aneksione krize
sa Austrijom.
Beogradska kaldrma je prosto mamila studente iz još neoslobođenih
krajeva. Grupu zagrebačkih visokoškolaca, Luku Jukića, Pavla Bastajića,
Oskara Tartalju, primili su u hotelu Moskva „crnorukci“ na čelu sa
Apisom, tada načelnikom srpske vojne obaveštajne službe. Primljeni su

uz poseban ritual u organizaciju, a Tankosić je Jukiću dao revolver i
nekoliko bombi. Mesec dana kasnije on je promašio kraljevskog
namesnika Cuvaja. Još tri atentata završavaju se istim rezultatom. U
Evropi se tada uopšte prilično pucalo na kraljeve, careve, ministre i
generale. Kult takvog žrtvovanja za nacionalnu stvar započeo je u

Sarajevu Bogdan Žerajić. Ispalio je pet metaka u carskog izaslanika
Varešanina, a šesti sebi u usta. Varešanin je, nepovređen, prišao
Žerajiću, koji je ležao u lokvi krvi u prašini, i prezrivo ga šutnuo nogom:
„Ðubre!“
Iako su srpski političari u Narodnoj skupštini „objektivno“
procenjivali da srpsku vojsku može da tuče i veća ciganska čerga, na

pomolu je bio Balkanski rat. Sa svih strana pohrlili su omladinci u
četničku školu u Prokuplju. Navala je bila tolika da su mladi i nejaki
grubo odbijani. Kočoperni Gavrilo Princip je, povrh svega, za svoju
upornost nagrađen s nekoliko batina po turu. Uznemiravao je
Tankosića, koji se, naočigled svih, zabavljao gađajući iz puške kutiju
šibica na glavi Muhameda Mehmedbašića, iz Stoca. U ratu za osvetu

Kosova naročito su se istakli dobrovoljci Mustafa Golubić, Vladimir
Gacinović, Pavle Bastajić, Dušan Semiz, Danilo Ilić. Posle pobede na
Kumanovu, đaci su izašli na sarajevske ulice sa imenima oslobođenih
gradova na pantljikama svojih kapa. Čak i u Sloveniji su deci davali
imena junaka iz kosovskog eposa. Pojedini habzburški oficiri su bez
straha za posledice skandirali: „Živela srpska vojska!“

Golubić će koju godinu docnije poveriti Vasi Čubriloviću da mu je u
krvavim bojevima sa Turcima snagu davala narodna pesma o poznatom
uskočkom kapetanu: Bojičiću, bojiš li se koga (Boga malo, a cara nimalo), Za
vezira ni habera nemam, a za pašu – k’o za dora svoga.
U Ilustrovanoj ratnoj kronici, Mustafa Golubić je napisao:

„Silazeći niz jednu stranu u Prištinu, videsmo silan lom i strašnu
gurnjavu na prištinskoj železničkoj stanici oko železničkih vagona. To su
bili turski oficiri koji su se sa jednim delom askera otimali o mesto u

79