Page 261 - Milomir Marić - Deca Komunizma

se, pa su bili prisiljeni da nastave za Beograd. Tamo su im i policija i
Partija bile spremile doček.
Policija je bila mnogo brža. Međutim, Petrović ni za trenutak nije

izgubio prisebnost. Nije hteo da čuje da uđe u policijska kola, već je, kao
pravi gospodin, otišao sa suprugom taksijem do Uprave grada
Beograda. Pravdao se da je u Moskvu putovao iz radoznalosti, kao
običan turista. Nije se pokolebao ni kad mu je policijski šef Boško
Bećarević cinično predočio njegov studentski praški dosije. Oktobra
1940. godine bila su, ipak, druga vremena. Nekoliko meseci su postojali

diplomatski odnosi između Kraljevine Jugoslavije i SSSR i nije bilo
mnogo pametno hapsiti generalnog sekretara Jugoslovensko-
čehoslovačke privredne komore. Propao je i pokušaj pritiska na Maru
Petrović: „Gde je vaš muž odlazio?“ „Nigde, zajedno smo obilazili
grad.“

„Vi ćete biti pušteni“, pokušavao je Bećarević da prema Nikoli bude
uljudan, „ali pre toga izdiktirajte daktilografkinji šta ste sve videli u
č
Moskvi i ne zaboravite da se za vaš izveštaj interesuje li no knez
namesnik Pavle.“
Seo je hladnokrvno za mašinu i otkucao ono što mu je supruga
ispričala da postoji od turističkih znamenitosti u Rusiji. Nije, radi svake

sigurnosti, išao pravo Titu. U Novom Sadu se sastao sa lokalnim
rukovodstvom Partije. Krajnje otvoreno rekao im je da ne treba
idealizovati prilike u Sovjetskom Savezu. Zemlja se industrijalizuje,
steže kaiš i preživljava ogromne napore i iskušenja. Moskovske ulice su
neasfaltirane, ljudi su loše odeveni, u prodavnicama nema pomorandži.
Razume se, odmah su o tome obavestili najviše rukovodstvo!

Tito ga je pitao: „Šta si ti to tvojim Lalama pričao?“
S potpisima Pika, Erkolija (Toljatija), Gotvalda i Manuilskog,
sačuvana je „Odluka sekretarijata Izvršnog komiteta Kominterne o
odgovoru na nekoliko pitanja sekretara CK KPJ, druga Valtera,
dostavljenih usmeno (preko druga Petrovića)“. Ona praktično sadrži
sažeti zapisnik Petrovićevih nedeljnih razgovora u Moskvi. Rečeno je da

je Kominterna protiv sazivanja novog kongresa Partije i da umesto toga
rukovodstvu KPJ daje delimično odrešene ruke u pogledu popunjavanja
svog sastava. Ukazuje se i na pogrešnost radikalne i preuranjene akcione
parole „Za obaranje vlade i uspostavljanje istinske narodne vlade“ i traži
se realno sagledavanje snage Partije. To bi „izoliralo Partiju od velikog

broja radnih ljudi, naročito od radnika i zanatlija, koji se mogu pridobiti
za borbu protiv vladajućeg režima i za borbu za nezavisnost naroda
Jugoslavije, ali koji još nisu spremni da se bore za proletersku

261