Page 26 - Milomir Marić - Deca Komunizma

soba u hotelu Sojuznaja, pa se morao nastaniti kod neke Ruskinje, kao
podstanar. Štajner mu je isposlovao praznu sobu u dvorištu Izdavačkog
zavoda Kominterne, pored neke naročite zubarke, što je svojim

pacijentima postavljala različita provokativna pitanja, koja sa zubima
nisu imala nikakve veze. Posle godinu dana, Cvijić je uhapšen i streljan
u zatvoru Lefortovo.
Svi ti naši komunistički prvaci, prosto masakrirani na Moskovskom
čistilištu, najmanje su bili naivni fanatici i bezglava dečurlija. Naprotiv –
mudri i iskusni ljudi, najčešće sa dugogodišnjom robijom u domovini iza

č
sebe. Odavno su bili prestali da se zanose i staljinisti ke metode su im
do u tančine bile jasne i poznate. Samo nikakvog izlaza, zaista, nisu
imali. Od egzekutora NKVD-a nije se moglo pobeći ni u Ameriku, Kinu,
niti Argentinu. I među njima je bilo Jugoslovena. Razočarani, bez ideala,
načisto ohlađene duše, spasavali su se potkazujući i često harangirajući

protiv svojih najbližih partijskih drugova, uništavajući na taj način i njih
i sebe.
Nije slučajno jedan od osnivača KPJ Filip Filipović rekao proročki
Karlu Štajneru, na odmoru u nekadašnjoj vili iz 1001 noći emira od
Buhare, tada „Vili imena Buharina“: „Kod nas posle revolucije neće biti
ovako. Biće drukčije i bolje!“

Karlo Štajner je optužen kao pripadnik kontrarevolucionarne
organizacije koja je ubila sekretara CK SKP(b) i sekretara Lenjingradskog
oblasnog komiteta S. M. Kirova i kao agent Gestapoa. U zatvoru
Lubjanka suočen je sa Filipovićem i Mavrakom. Trebalo je da u lice jedni
drugima kažu kakve su sve izdajice i špijuni. Tu počinje njegovih 7.000
dana u Sibiru. Solovjecka ostrva (1937–39), Dudinka i Norilsk (1939–48),

Irkutsk (1948–49), Bratsk (1949–53), Jenisejsk i Makalovo (1953–56).
Zatvori, logori, progonstvo.
Čovek s manjkom od dvadeset godina života.
Moskovski islednik otvorio je ogromni orman, pun naslaganog
papira. Rekao mu je prezrivo: „Ovo su vaši prijatelji. I ne slute šta će im
se desiti!“ U logoru su, za svaku reč sumnje u Staljina, ostali zatvorenici

bili spremni i da linčuju. Iz slepe neizlečive vere ili sasvim prirodnog
straha od novih represalija. Zatvorenicima je bio propisan strogi
„komunistički moral i komunističko ponašanje“. Na dan Staljinove
sahrane licemerje je dostiglo vrhunac. Objavljen je Dan žalosti. Nije se
išlo na posao, svi su postrojeni i morali su da skrušeno skinu kape.

Ponavljali su: „U ovom času sahranjuju velikog vođu sovjetskog naroda
i celog slobodoljubivog čovečanstva. Sahranjuju ljubljenog Josifa
Visarionoviča Staljina u mauzoleju na Crvenom trgu. Zajedno sa čitavim

26