Page 28 - Milomir Marić - Deca Komunizma

da napuste Sovjetski Savez!“
Na Beloruskoj železničkoj stanici u Moskvi, 14. jula 1932. godine,
pljuštala je kiša. Dan je bio tmuran, sve se smračilo. Čim je Karlo Štajner

izašao iz voza, u susret mu je potrčao buljuk odrpane i musave dečice.
Prve ruske reči koje je čuo bile su: „Daj, daj!“ Luksuzni automobil
Kominterne odvezao ga je u hotel Luks. Tamo je ve ć bio ostvaren
komunizam. Jelovnici, kao u najboljim hotelima Beča, Berlina i Pariza.
Kavijar, francuski šampanjac i ruske devojke.
Sovjetski Savez je na prvi pogled šokirao sve svoje inostrane

vernike. Božidar Maslarić je 1928. godine krenuo da, kao Jesenjin, klekne
i poljubi rusku zemlju, zagrli prvog č oveka koga sretne, i ispri a mu o
č
veličanstvenoj borbi koju jugoslovenski komunisti vode protiv
nenarodnih režima. Ruska zima stezala je duše sovjetskih ljudi. Radosna
prostodušnost obijala se o bedeme sumnjičavosti prema tek pristiglima,

koji su, ne žaleći sebe, upravo za tu sovjetsku zemlju robijali. Na
redovnoj, periodičnoj čistki, predsednik Internacionalne kontrolne
komisije Litvanac Angaretis mučio je i cedio Maslarića nekoliko sati.
Derao se kao da je poslednji lopov i kriminalac, traže i da prizna da je
ć
jedan od lidera desne frakcije i pomoćnik Sime Markovića. U trenucima
besa i histerije, kad bi mu se zatresla dugačka crna brada, Angaretis je

izgledao kao Sotona. Lično!
Posle je, kao nastavnik na KUNMZ-u (Komunistički univerzitet
nacionalnih manjina zapada), Maslarić vodio studente da pomognu u
žetvi jednom kolhozu u Nemačkoj Republici u Povolžju, nekad bogatom
kraju, čiji su žitelji kao kulaci podvrgnuti najstrašnijim progonima: „Prvi
posao u selu bio je da sa predsednikom kolhoza pokupim pomrle od

gladi. Bilo je dosta smrtnih slučajeva, a najviše su umirala mala deca
školskog uzrasta. Većina ih je bila neoprana i prljava. Njihova lica bila su
bleda, sa upalim obrazima. Oteklih trbuha, a u otromboljenim,
prozirnim ušima nije bilo kapi krvi. Nožice, tanke kao dve šibice, virile
su ispod zamazanih košuljica. Dokle su mogla, gmizala su po selu i
tražila šta će jesti.“

Razumljivo je što Maslarić nikakvu radost nije mogao pronaći ni na
svečanoj tribini prvomajske parade: „Staljina i ostalo rukovodstvo nismo
mogli dobro videti. Gledani sa strane, izgledali su dobro uhranjeni i
ravnodušni. Pokreti njihovih ruku i odmahivanje na pozdrave
trudbenika izgledali su mehanički. Kao da to rade automati!“

Novi svetitelji na Lenjinovom mauzoleju trudili su se da izgledaju
kao da su iz njega prirodno „iznikli“.
Za Rodoljuba Čolakovića sovjetska prestonica bila je neobičan grad

28