Page 27 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 27

narodom žalimo za našim ljubljenim vođom i zaklinjemo se u ovom
               teškom času da ćemo još više i bolje raditi.“
                     Tri minuta ćutanja i – razlaz!

                     Posle normalizacije odnosa dve zemlje, Štajner je u progonstvu, u
               Makalovu, u lokalnom bioskopu baraci gledao u žurnalu i neku vest iz
               Jugoslavije. Među rukovodstvom na svečanoj tribini, učinilo mu se da je
               video i davno počivšeg Ðuku Cvijića. Seo je i napisao mu pismo,
               računajući da je makar član Politbiroa i da će ga izbaviti. Ruka iz groba!
               – reći će Krleža. Posle osamnaest i po godina u Makalovo mu dolazi

               supruga Sonja. Nisi se promenio! – kaže. Ona uspeva da Karlovo pismo
               doturi savetniku Raifu Dizdareviću u jugoslovenskoj ambasadi u
               Moskvi.
                     U Jugoslaviju stižu 1956. godine. Njega dugo i temeljito saslušavaju
               Ranković i Ćeća Stefanović. Prima ga Tito.

                     Stavlja na papir svojih „7.000 dana u Sibiru“, pre Solženjicina.
               Rukopis nekoliko puta neobjašnjivo nestaje. U Jugoslaviji njegove knjige
               izlaze u više od 300.000 primeraka i prevode se u celom svetu. Karlo i
               Sonja Štajner postaju nestvarne ličnosti iz neke strašne bajke. Ona – prva
               komunistička Penelopa!
                     Staljinizmu Staljin nije neophodan. Ima još nezadovoljnih i

               uvređenih. Jedno pismo, u nizu pretnji, uvreda, pokušaja kidnapovanja:
               „Gospođo Sonja. Zašto dozvoljavate tom vašem izlapelom mužu da laže
               i kleveće slavnu sovjetsku zemlju? Da bi zaradio pare, on piše razne
               bljuvotine i laži kako je nepravedno proterivan u Sibir i za sve kleveće
               Staljina, koji je kao šef države i vrhovni komandant slavne Crvene armije
               slomio kičmu Hitleru i spasio svjetsku civilizaciju od fašizma.“

                     Karlo Štajner: bečki grafički radnik, poslat na ispomoć               tehnici KPJ,
               posle uvođenja Obznane i Zakona o zaštiti države. Deceniju je proveo u
               Zagrebu, onda otišao na nove zadatke u Beč, Pariz, Berlin. Proleterski
               internacionalista. Otvarao je ilegalne štamparije, štampao letke, brošure,
               listove, lažne pasoše. Pomagao u otkrivanju, obeležavanju i likvidiranju
               policijskih provokatora, izdajnika i neprijatelja Partije.

                     Skroz čistih nema!
                     Iz Berlina je Karlo, preko Poljske, krenuo pravo u raj. U Bigosovu su
               se pojavili sovjetski graničari sa zelenim tanjirastim kapama. Toliko je
               bio zbunjen da nije uspeo da ih izgrli i izljubi, kako je naumio. Naređeno
                                đ
               je  da   svi  iza u   iz  voza.   Video    je  na   desetine    ljudi  tužnih    pogleda
               nagnutih na zavežljajima ispred sebe. Jedan stariji mu je prišao: „Molim
                                          ć
                                                                                                 č
               vas,  pomozite     mi,  ve   č etiri  dana  sedim   ovde.  Hteo   bih  u  Nema ku,      ali
               me ne puštaju!“ Ogorčen, u sebi je promrmljao: „Samo neprijatelji žele

                                                           27
   22   23   24   25   26   27   28   29   30   31   32