Page 23 - Milomir Marić - Deca Komunizma

žive, liskuna, bizmuta, zlata, srebra, selena, aluminijuma? Imamo.
Imamo li fosfate? Imamo.
Imamo li mogućnosti za proizvodnju sumpora? Imamo.

Imamo li mogućnosti za proizvodnju nitrata i potaše? Imamo.
Imamo li pamuka i vune i mogućnosti za njihov dalji razvoj?
Imamo…“
Ljudima moje generacije od malena su punili glavu koliko smo
neizmerno bogati. Naučili smo da imamo ruda, raznih i svih mogućih,
najviše stabala šljiva na svetu, jedino fonetsko pismo na svetu i, iznad

svega, sopstvenu socijalističku revoluciju i samoupravljanje, kao
najsavršeniji, najnapredniji i najpravičniji politički sistem na svetu. Braću
nesvrstane iz celog sveta.
Celoj mojoj generaciji učiteljice su u školi na geografskim kartama
pokazivale naša bogatstva, rudna i ostala. Tungsten, srebro, zlato, ugalj,

bakar, cink. Panonska nizija samo je čekala da je malo izbuše pa da iz nje
pokulja nafta. Jednako – i naš plavi Jadran. Ali klincima nikako nije bilo
jasno da li bi nafta zadavila silnu ribu i verovatno su zbog toga starci na
izvesno vreme odložili da se naša zemlja, za njeno dobro, izbuši kao
švajcarski sir. Morali smo pokazivati i opisivati silna jezera i pratiti
vijugave zmijske tokove bezbrojnih reka. Prosto su nam se zgadila tolika

bogatstva, pa ih je narod nemilice potrošio. Arčio je tungsten, kao da nije
opštenarodno dobro, posrkao reke i jezera, pokrao so i ribe iz mora.
Iskorišćavao je mangan preko njegovih mogućnosti, klao i jeo stoku
preko njenih mogućnosti, prao se i prosipao vodu, preko svojih i njenih
mogućnosti.
Vremena i vremena je trebalo da mladi i stari zajedno porastu i

iznenade se da nismo šeici kojima je gospod bog ostavio toliko
nasledstvo. Suprotno svim patriotskim verovanjima, naši kamenjari su
nažalost samo kamenjari, a rupe samo rupe, iz kojih ništa ne šiklja.
Nikako da se pomirimo s č injenicom da nam je jedini izlaz da
batalimo svu našu rodoljubivu školsku spremu i, u poslednjem
momentu, spas potražimo u bilo kakvom korisnom radu.

ć
Za odmor nam je bar lako. Od svega obe anog, preostala nam je
najlepša i najrazuđenija obala na svetu.
Nema č oveka u Jugoslaviji koji ne zna u č emu je stvar i koji, da je
slučajno u prilici, ne bi začas sve sredio.
Lako je bilo dok se verovalo dok smo bili u zabludi da to jedino ne

ć
znaju oni što su na vlasti. Prave teško e su nastale tek kad je svima
postalo savršeno jasno, ali su svima podjednako nekim nevidljivim
koncima vezane ruke.

23