Page 31 - Milomir Marić - Deca Komunizma

razvijenih industrijskih zemalja koje se nisu bojale da se njihov vrlo
brojni proletarijat ne zarazi opasnom ideologijom, nasuprot našim
pretežno seljačkim masama, koje ni u Rusiji nisu bile na strani

boljševika.
Glavni urednik Nove Evrope Milan Ćurčin video je za Jugoslaviju
jedino mesto – prijateljskog posrednika između ruskog Istoka i zapadnih
naroda – u prilog mira u Evropi i sreće celog čovečanstva: „Pašićevi
učenici i šegrti kao slepi miševi na svetlosti, lupetaju krilima i praznim
ć
glavama o zidove, i desno i levo, ne znaju i gde da se zaustave. Jedan
kuca na vrata Musolinijeva, drugi se u Budimpešti raspituje da li im
treba pošteno susedstvo, treći muči muku kako da obnovi posrnuli
’prestiž’ u Albaniji; pred braćom Čehoslovacima, predsednik naše
skupštinske delegacije misli da treba da istakne srdačnost i želju za što
većim prijateljstvom, time što će izdvojiti Rusiju iz misli i srdaca sviju

nas. I nema nikoga, ni od opozicije, da tresne pesnicom o sto i da
podvikne: držimo se glavnoga druma – prvo sa Rusijom i sa Rusima, a
onda i sa svima ostalima!“
Između dva rata službena linija Kominterne često je bila u neskladu
sa spoljnom politikom sovjetske vlade. Ratoborni poziv na svetsku
revoluciju i rušenje buržoaskih vlada i režima kosio se sa željom nove

države da konsoliduje svoj međunarodni položaj, makar po cenu javnog
nemešanja u unutrašnje stvari drugih država.
Srpski poslanik u Petrogradu u vreme izbijanja revolucije bio je
poznati reakcionar, kasnije eksponent domaćeg fašizma, dr Miroslav
Spalajković. Otvorenim neprijateljstvom prema novoj vlasti zatvorio je
sebi sva vrata, doprinevši tako prekidu državnih odnosa. Odmah posle

povratka u Beograd, svoju mržnju sročio je 1919. u brošuru Drama Rusije:
„Pred mojim očima stalno je bila slika kaveza u kome su bili zatvoreni
zverovi. Jednoga dana, svi su zverovi pobegli iz kaveza, jer su ih ludaci i
zločinci pustili da izađu i sad bi zverove trebalo vratiti u kavez, što je
vrlo teško. Ili ih poubijati, što je nemoguće, jer ih ima mnogo! U tome je
tragika svake revolucije, a naročito ruske.“ Spalajković okrivljuje

predsednika privremene vlade Kerenskog da nije bio na visini
istorijskog zadatka, kad je gotovo bez otpora dozvolio da na vlast dođu
„skitnice, lumpen-proletarijat, svakakva fukara – oligarhija degenerika,
samozvana i apsolutna vlada neznanja, lenjosti, poroka i zločina.
Diktatura najnižih čovekovih strasti.“

č
On č ak s neskrivenim ponosom isti e kako je, pre izbijanja
revolucije, predložio ministru unutrašnjih poslova privremene vlade
Miljukovu da pohapsi sve boljševike, jer „sipaju otrov u dušu

31