Page 19 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 19

Trakom iz Zenice.
                     Lalić piše: „U masi koja se okupila naokolo, počeo je žagor pitanja i
               odgovora u svim narečjima Jugoslavije.

                     ’Je li, boga ti, koji su ovo?’
                     ’Rudari: Sirotanović!’
                     ’Ček, da ga vidim, koji je od njih Sirotanović?’
                     ’Onaj s kožnim kačketom, poznajem ga po slici.’
                     Plećati rudar, s kožnom kapom, počeo je da se snebiva i nelagodno
               tare  svoje   krupne    ruke, č ije  su   ogrebotine    tek  zarasle   na   odmoru,     na

               Jadranu; novine, koje ne dospeva da dočita, pronele su njegovu slavu i
               njegovu    sliku  dalje  nego   što  je  mislio  i  sad  mu  je  neprijatno  što  je,  evo,
               postao središte pogleda, pitanja i divljenja mnogih nepoznatih, starih i
                                                                        ć
               mladih     ljudi.  On    ne  ume     da  prikriva    ose anja    i  ne   zna   šta  bi  sa
               besposlenim rukama – najbolje bi se osećao da može da zaroni bušilicu u

               podzemnu stenu.“
                     Ondašnje novine nisu nimalo skrivale zbunjenost i nesigurnost
               naših udarnika, kao prvih državnih mas-medijskih zvezda, i tako ih
               učinile komšijski bliskim svakom Jugoslovenu. Na Sedmom plenumu
               Centralne uprave sindikata u Beogradu, salom se razlegao dugotrajni
               pljesak kad se Alija Sirotanović           popeo na govornicu: „Njegovo novo

                                                                 ć
               odelo   pokrivalo    je  široka č etvrtasta   ple a.  Nije č itao.  Govorio    je  toplo  i
               neposredno, jednostavnim rečima prikazivao je velika dela. Teško je
               napisati šta je rekao. Iako lišene sočnosti i onog čisto bosanskog kolorita,
                            č
               njegove    re i  su  delovale   kao  sušta   istina.  O i  njegovog    kolege   iz  Srbije,
                                                                      č
               nenaviknute na slova, otkazale su poslušnost. Čitao je teško,
               zamuckujući, sve dok nije bacio hartiju, sve stege, i progovorio iz srca.“

                     Informacija koju je Tanjug        razaslao zemljom i ponudio svetu kaže
               da   je  bilo  lepo  nedeljno   jutro  kad   je  Alija,  s  drugovima,    srušio  rekord
               Stahanova.     Dole    pod   zemljom,     „Alija   je  rukom    obrisao   znoj   s č ela  i
               dugim pogledom otpratio odlazak poslednjeg vagoneta. Nastalo je
               veselje, slično onom, prilikom proboja tunela Vranduk. Socijalizam je
               zabeležio još jednu pobedu!“

                     „Bijaše onda prvi dan Ramazana“, sećao se često Alija Sirotanović
               Dana svog života. „Neki moji komorati nijesu čitav dan ništa okusili.
                                                                     ć
               Slavi   se,  jede  se,  pije  se,  a  oni,  bolan,  ne e  i  bog!  Tek   kad   se  hodža
               oglasio    sa  džamije    i  kad   su  se  na   njoj  svjetla  upalila,   oni   su  nešto
               prezalogajili!“

                     Od jula do oktobra 1949. godine, rekorde Stahanova i Sirotanovića
               rušili su, ravnopravno i strogo planski, rudari iz svih naših rudarskih
               centara. Desetog oktobra Abdurahman Babajić, iz Banovića, u jednoj


                                                           19
   14   15   16   17   18   19   20   21   22   23   24