Page 218 - Milomir Marić - Deca Komunizma

NKVD-a. Čižinski je sa sobom u Moskvu doneo pseudonim Gorkić, uzet
u znak odanosti prema Maksimu Gorkom. Afirmisao se radom u
č
Komunisti koj omladinskoj internacionali. Na rad u KPJ vratio se u
vreme smene generacija u partijskom rukovodstvu, kad su mesta
posustalih osnivača zauzeli nestrpljivi skojevci, odrasli, vaspitani i
odškolovani u Moskvi.
Milan Gorkić je bio veštiji u pisanju brošura, proglasa i parola, nego
u organizacionom radu u masama. Od Gorkog je pozajmio ime, a za
ć
Krležu je pobožno govorio kako je on za nas ve i i važniji „nego što je
Gorki za Ruse ili Barbis za Francuze“. Gajio je velike simpatije i
poštovanje za sve izuzetno nadarene, umne ljude, pa je tako došao na
ideju da KPJ izađe u javnost sa zajedničkom opozicionom platformom sa
nacionalističkim, reakcionarnim Srpskim kulturnim klubom Dragiše
Vasića i Slobodana Jovanovića, što će mu kasnije biti natovareno kao

jedan od većih, neoprostivih grehova.
U ime dalmatinskih komunista, Ivo Marić je 1928. godine poručio
ć
Kominterni da im više ne šalje takve instruktore kakav je Milan Gorki ,
jer on ne radi „u interesu komunističke stvari“ i vrši propagandu protiv
č
ć
Staljina – za Trockog. Pismo je u Be u došlo do Gorki a, koji je onda u
Split poslao Jovana Mališića (Martinovića) s ovlašćenjem da rasturi
lokalno rukovodstvo, u kome su bili Vicko Jelaska, Ivo Baljkas i Ivo
Marić, mada je ono bilo jedno od retkih u zemlji koje je tada uopšte nešto
radilo. Posle partijske suspenzije Jelaska, Baljkas i Marić su uhapšeni i
premlaćeni, pa su posumnjali da tu mora da postoji neka koordinacija u
radu.
ć
Kad su posle vra eni u rukovodstvo, povereno im je da organizuju
prvi plenum (1935) Centralnog komiteta u zemlji, posle jedne decenije
isključivo emigrantskog okupljanja. Organizacija je bila besprekorna,
Splitski plenum je doneo dalekosežne odluke, a Ivo Marić je određen za
delegata na VII kongresu Kominterne u Moskvi. Iako se često sporio sa
Gorkićem, na Aprilskom plenumu u Beču 1936. predložen je za
kandidata za člana Politbiroa. Odmah potom je uhapšen sa ženom,

Srđom Pricom, Karlom Hudomaljem, Lovrom Kuharom i Dragom
Marušićem. Proveli su godinu dana u zatvoru, a Kominterna je u
međuvremenu poništila kadrovsku listu sa Aprilskog plenuma. Besneli
su protiv Gorkića, optužujući ga da im je gurnuo policiju na vrat, kako
bi ih se rešio i izbacio ih iz rukovodstva. Prognani su iz Beča u Prag, gde

ih je vrbovao „Gorkićev čovek“ Rodoljub Čolaković, rekavši im, uzgred,
da je partijski punkt sada preseljen u Pariz. Kad je Marić tamo stigao,
Gorkić je već bio otišao u nepovrat. U Moskvu.

218