Page 215 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 215

U smrt su braća Vujović           odlazila jedan za drugim: Voja (1936),
               Grgur (1937) i Rade 1938. godine.
                        č
                     Sli no   je  bilo  i  sa  bra om    Cviji .   Mla i    brat  Štefek   (nekadašnji
                                                               ć
                                                   ć
                                                                        đ
               sekretar SKOJ-a i omladinske Internacionale i instruktor Kominterne)
                                              đ
                                                                        ć
               borio   se  za  poverenje   vo e   KPJ   Milana   Gorki a    i  za  mesto  u  partijskom
               rukovodstvu, napadajući „nepravilna gledišta“ svog starijeg brata Ðuke,
               jednog od osnivača KPJ i njenog bivšeg sekretara, da bi vrlo brzo obojica
               nestali pod neverovatnim i čudovišnim optužbama.
                     Svako je od svakoga strepeo. Nije se tačno znalo ni ko čini Centralni

               komitet,    Politbiro   i  druge    forume    KPJ.   Isto  tako   bilo  je  i  u  ostalim
               partijama, sekcijama Kominterne. Mesto u partijskoj hijerarhiji nije
               određivao rad u zemlji, niti doprinos boljim uslovima života radničke
               klase, pošto se na frizirane izveštaje o štrajkovima, demonstracijama i
               pozivima na ustanak niko nije obazirao. Emigrantske intrige, veze,

               milost i nemilost moćnika u Kominterni – to je bila stvarnost, a situacija
               u  zemlji   –  nešto  veoma    daleko   i  suviše  apstraktno.    Od   uvek   varljivog   i
               trenutnog prestiža levice, odnosno desnice u vodećoj, bratskoj sovjetskoj
               partiji zavisio je raspored snaga i u Kominterni i u vođstvu pojedinih
               sekcija.
                     Obračun Staljina sa Lenjinovim saborcima bio je signal da se,

               recimo, i u KPJ popljuje njena stara garda, njeni osnivači i dojučerašnji
               lideri. Među komunistima se vrlo brzo odomaćila praksa da isključene,
               bivše č lanove     Partije  ne   smatraju    živim   bi ima.   A   pošto   ih  ni  to  nije
                                                                      ć
               moglo zadovoljiti, u svojoj bezobzirnoj mržnji prema tim „političkim
               mrtvacima“, „izdajnicima“, „neprijateljima“ i „kontrarevolucionarima“
                                                     č
               išli  su  sve  dotle  dok   ih  i  fizi ki  ne  satru  i  ne  istrebe.  Uprkos    svemu,
               pokret je stalno jačao i svi komunisti su dobrovoljno, ispunjeni
               nesmanjenom verom i oduševljenjem, hrlili u Moskvu – pred Kremaljski
               strašni sud – po zasluženu božju kaznu.
                     Komunisti su smenjivani sa svojih položaja u matičnim partijama,
               prebacivani za činovnike u Kominternu ili na KUNMZ. Sledeća mera
               bila je njihovo slanje u Agrarni institut, a onda u provinciju „radi

               boljševičkog kaljenja u masovnom radu“. Postajali bi poslovođe u
               tadžikistanskim pekarama, magacioneri u Uzbekistanu ili fizički radnici
               u Sibiru. Neki od njih pozivani su docnije u Moskvu i prilikom
               kontakata u Kominterni kod njih je cinično podgrevana nada da su baš
               oni   spasioci   partije  i  da ć e  sve  ponovo     biti  kao  nekad.    Kao   grom    iz

               vedrog neba primali su onda isključenje iz Partije, izbacivanje s posla i iz
               hotela Luks, kratkotrajno gladovanje, očekivano hapšenje. Besmislenu
               istragu,   koja  ništa  nije  trebalo  da  utvrdi,  jer  su  krivi  jednostavno    što  su


                                                          215
   210   211   212   213   214   215   216   217   218   219   220