Page 215 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 215
U smrt su braća Vujović odlazila jedan za drugim: Voja (1936),
Grgur (1937) i Rade 1938. godine.
č
Sli no je bilo i sa bra om Cviji . Mla i brat Štefek (nekadašnji
ć
ć
đ
sekretar SKOJ-a i omladinske Internacionale i instruktor Kominterne)
đ
ć
borio se za poverenje vo e KPJ Milana Gorki a i za mesto u partijskom
rukovodstvu, napadajući „nepravilna gledišta“ svog starijeg brata Ðuke,
jednog od osnivača KPJ i njenog bivšeg sekretara, da bi vrlo brzo obojica
nestali pod neverovatnim i čudovišnim optužbama.
Svako je od svakoga strepeo. Nije se tačno znalo ni ko čini Centralni
komitet, Politbiro i druge forume KPJ. Isto tako bilo je i u ostalim
partijama, sekcijama Kominterne. Mesto u partijskoj hijerarhiji nije
određivao rad u zemlji, niti doprinos boljim uslovima života radničke
klase, pošto se na frizirane izveštaje o štrajkovima, demonstracijama i
pozivima na ustanak niko nije obazirao. Emigrantske intrige, veze,
milost i nemilost moćnika u Kominterni – to je bila stvarnost, a situacija
u zemlji – nešto veoma daleko i suviše apstraktno. Od uvek varljivog i
trenutnog prestiža levice, odnosno desnice u vodećoj, bratskoj sovjetskoj
partiji zavisio je raspored snaga i u Kominterni i u vođstvu pojedinih
sekcija.
Obračun Staljina sa Lenjinovim saborcima bio je signal da se,
recimo, i u KPJ popljuje njena stara garda, njeni osnivači i dojučerašnji
lideri. Među komunistima se vrlo brzo odomaćila praksa da isključene,
bivše č lanove Partije ne smatraju živim bi ima. A pošto ih ni to nije
ć
moglo zadovoljiti, u svojoj bezobzirnoj mržnji prema tim „političkim
mrtvacima“, „izdajnicima“, „neprijateljima“ i „kontrarevolucionarima“
č
išli su sve dotle dok ih i fizi ki ne satru i ne istrebe. Uprkos svemu,
pokret je stalno jačao i svi komunisti su dobrovoljno, ispunjeni
nesmanjenom verom i oduševljenjem, hrlili u Moskvu – pred Kremaljski
strašni sud – po zasluženu božju kaznu.
Komunisti su smenjivani sa svojih položaja u matičnim partijama,
prebacivani za činovnike u Kominternu ili na KUNMZ. Sledeća mera
bila je njihovo slanje u Agrarni institut, a onda u provinciju „radi
boljševičkog kaljenja u masovnom radu“. Postajali bi poslovođe u
tadžikistanskim pekarama, magacioneri u Uzbekistanu ili fizički radnici
u Sibiru. Neki od njih pozivani su docnije u Moskvu i prilikom
kontakata u Kominterni kod njih je cinično podgrevana nada da su baš
oni spasioci partije i da ć e sve ponovo biti kao nekad. Kao grom iz
vedrog neba primali su onda isključenje iz Partije, izbacivanje s posla i iz
hotela Luks, kratkotrajno gladovanje, očekivano hapšenje. Besmislenu
istragu, koja ništa nije trebalo da utvrdi, jer su krivi jednostavno što su
215