Page 153 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 153

konačno rešeno, da nas KPJ ne smatra krivim i da se još jedino raspravlja
               pitanje č ijom    krivicom    je  došlo  do  ovakvog     stava   KPJ  i  bojkota   prema
               nama. Saopštava nam da je predložio mene i Čedu (Kruševca) za

               pohađanje specijalnih kurseva, radi kojih treba da idemo u Moskvu. Isto
               mi tako saopštava da treba da se nalazim u Beogradu, pošto treba da se
               sastanemo sa drugom Ognjenom Pricom, radi davanja nekih podataka
               koji interesuju KPJ.
                     Zatiče nas 27. mart i napad Nemačke na našu zemlju“, nastavlja
               Uvalić. „Mobilisan sam i nalazim se u 51. pešadijskom puku.

               Odstupamo od mađarske granice do Bajine Bašte. Uspevam da ne
                                             ć
               budem      zarobljen    i  vra am    se  u  Beograd.     Ovde    se  opet   sastajem    sa
               Čedom i nastavljamo rad sa drugom Golubićem. On nam saopštava da
               je  stigao   poziv    meni    i Č  edi   za  odlazak     u  Moskvu.      Kako    nam     je
               nemoguće da legalno napustimo zemlju, moramo da čekamo da bi nam

               stigle potrebne isprave za odlazak. Sedmog juna 1941. godine dolazi do
               hapšenja prvih komunista u Beogradu, među kojima i druga Golubića.
                                                                  č
               U   toku    hapšenja,    on   uspeva    da   poru i    meni    i Č  edi  da   se  odmah
               sklonimo u provinciju, kako nas ne bi uhapsili. U nezgodnom smo
               položaju, pošto nemamo nikakvih isprava. Odlazimo u Jagodinu, a
               odatle   za  Kruševac.    Cilj  nam   je  da  se  nekako   probijemo     do   sovjetskog

               poslanstva u Sofiji, koje je imalo podatke o nama, odakle mislimo da
                                                                       č
               bismo    se  lako  mogli    prebaciti   u  SSSR.   Zati e   nas   rat  Nema ke     protiv
                                                                                             č
               SSSR. Smatramo da nam je u takvoj situaciji dužnost da ostanemo u
               zemlji i odlučujemo da se stavimo na raspoloženje KPJ.“
                     Ne zna se ništa pouzdano šta je Mustafa Golubić                   uopšte radio u
               Beogradu, Jugoslaviji i na Balkanu. Tajanstvena je sudbina i knjige koju

               je odmah posle rata o njemu napisao naš ondašnji ambasador u Turskoj
               Božin    Simi ć  i  na  odobrenje    je  nosio  Titu,  Rankovi u      i  Ðilasu.  Ovako,
                                                                                ć
               ostale su tek Simićeve usmene izjave kako je sa Mustafinom
               preporukom u Moskvi stigao do samog Staljina, kako je sovjetska
               ambasada u Sofiji njegovim ljudima bez reči na ruke isplaćivala po
               100.000 dolara. Povrh svega, kako je Staljin, zbog prijateljstva sa

               Mustafom, pušio cigare Hercegovina flor!?                Ili  kako   se  Mustafa     kroz
               Beograd vozikao u automobilu ministra unutrašnjih poslova Srđana
               Budisavljevića.
                     Teško je rasvetliti Golubićevu ulogu u organizovanju prve posete
               jugoslovenske         trgovinske       delegacije       SSSR,      u     uspostavljanju

               diplomatskih odnosa između dve zemlje, kao i u potpisivanju pakta o
               prijateljstvu i nenapadanju Kraljevine Jugoslavije i SSSR 5. aprila 1941.
               godine. U prisustvu Staljina, sa sovjetske strane potpisao ga je Molotov,


                                                          153
   148   149   150   151   152   153   154   155   156   157   158