Page 152 - Milomir Marić - Deca Komunizma

vojni materijal prikupljen na teritoriji cele Jugoslavije, odakle je
Dunavom prebacivan do Regenzburga i Pasua. Za mesec i po dana
lagerovano je oko 400 vagona municije i 30–35 vagona eksploziva i

baruta. Snaga eksplozivnog udara u tvrđavi, od preko deset miliona
konjskih snaga, može se meriti s eksplozijom prvih atomskih bombi.
č
Pucanj je bio kratak, tup i veoma jak. Zatim je došlo do još jedne ja e
eksplozije. Mnoge zgrade, udaljene i po deset kilometara, bile su srušene
ć
i ošte ene. Visok stub dima i plamena videli su i stanovnici Beograda,
Mladenovca, čak i Vršca. Bilans katastrofe bio je oko 2.500 mrtvih, veliki

broj ranjenih i ogromna materijalna šteta prouzrokovana rušenjem dve
trećine kuća u gradu.
Prilikom pravljenja eksploziva u julu 1941. desilo se nekoliko
eksplozija u Beogradu, u kojima su Vidaković, Simić i Božović, sa
saradnicima, teško izranjavljeni. Pohapšeni su i streljani.

Mate Vidaković je ostao bez obe ruke. Prebačen je u zatvorsku
bolnicu i Partija je formirala grupu koja je trebalo da ga otme. Međutim,
č
on je to kategori ki odbio: „Drugovi, nemojte se žrtvovati. Ja više
nikome ne mogu biti od koristi, a najmanje Partiji!“
Posle je ta grupa oslobodila iz bolnice uhapšenog člana Politbiroa
KPJ Aleksandra Rankovića.

Preostalim „crnorukcima“ u Beogradu Golubić je dodao svoju
parisku grupu, koju su, pored Čede Popovića, činili Čeda Kruševac i dr
ć
Radivoje Uvali , mada je, po svemu sude i, poslove strogo delio na
ć
nacionalne i međunarodne. U izjavi koju je Uvalić 15. oktobra 1944.
godine uputio Centralnom komitetu Partije, s partizanskim pozdravom
„Smrt fašizmu – Sloboda narodu“, stoji:

„Po izlasku iz vojske avgusta meseca 1940. godine, Čedo (Kruševac)
i ja se u Beogradu sastajemo sa drugom Golubićem. On nam saopštava
da pitanje odnosa KPJ prema nama još nije definitivno rešeno, ali da je
na dobrom putu skorog rešenja. I, zaista, izgledalo nam je tada da je u
stavu Partije prema nama nastala promena. U saglasnosti sa drugom
Golubićem ja sam, u jesen 1940. godine, konkurisao na izboru docenta za

katedru narodne ekonomije na Pravnom fakultetu u Subotici. Mlađi
napredniji nastavnici tog fakulteta, do kojih je isto bio dopro glas o mom
tobožnjem izdajstvu Partije i trockizmu, želeli su da se o ovoj stvari
obaveste i tražili su podatke kod naših ljudi na Beogradskom
č
đ
univerzitetu, gde im o meni ništa r avo nije re eno. Tako je omogu en
ć
moj izbor za docenta u Savetu Pravnog fakulteta u Subotici. Po ovome
izgledalo mi je da je došlo do promene stava Partije prema meni.
Početkom 1941. godine, Golubić nam saopštava da je naše pitanje

152