Page 150 - Milomir Marić - Deca Komunizma

različite kompromitujuće podatke“, „optužujući ga za „izdaju“ i
„trockizam“. Iako su Golubiću, ispunjavajući proletersku
internacionalnu obavezu, posle stavili na raspolaganje neke ljude iz svog

partijskog aparata, Ranković i Ðilas su, prema tvrdnji Ðilasa, odlučili da
č
ć
ga likvidiraju i ne znaju i ta no o kome se radi. Onda je, posle mnogo
peripetija u Istanbulu, iz Moskve sa sovjetskim obaveštajcem Kopiničem
stigao Tito i, radi svake sigurnosti, zatražio fotografiju nepoznatog i
bliže podatke. Slikali su ga krišom i Moma Marković je, u ime
Pokrajinskog komiteta Partije za Srbiju, obavestio Tita o otkrićima do

kojih su došli u pauzi Februarskog savetovanja KPJ 1941. godine. On je
samo odmahnuo rukom: „Ostavite to, nemojte sad ništa dirati. Sve ja
znam!“
Josip Kopinič negira da je Golubića bilo kad u životu video, ali
dobro zna da je u činu pukovnika vršio specijalne zadatke za Četvrtu

upravu sovjetskog Generalštaba po celom svetu: „Tito mi je o njemu
dosta govorio. Sretali su se u Beogradu i on je stekao utisak da nije kao
Srebrenjak, već jedan hrabar, inteligentan i razuman čovek. Ovde na
dužnosti u korist bratske republike! Ništa ne znam o njihovom sukobu.
Verovatno je i Golubi ć o Titu svašta č uo od Ivana Srebrenjaka ili iz
njegovih izveštaja ’Direktoru’“.

To se donekle kosi s onim što je Mustafa Golubi ć tada u Sarajevu
rekao prijateljima Niku Milićeviću i Rodoljubu Čolakoviću: da „Tito
neće dugo trajati i da će morati da bude smenjen“.
Partijski kadrovi su s izvesnim podozrenjem prvo gledali i na
aktivnost diverzantske grupe kojom je, posle dolaska iz Moskve,
rukovodio Mate Vidaković, radnik iz okoline Vinkovaca i španski borac.

„Mene je u Moskvi preporučio Veljko Vlahović, koga sam ja, inače,
primio u Partiju“, seća se Voja Nikolić. „Bio sam tada aktivan među
studentima č lan Mesnog komiteta Partije u Beogradu. Rankovi ć me je
i
oslobodio svih funkcija i zadužio da Vidakoviću pomognem u
uspostavljanju sovjetske službe po vojnoj liniji, organizovanju diverzija i
prikupljanju određenih informacija. U izvođenju težih akcija, s težim

posledicama. Posle rata nam je skrenuta pažnja da nikom ne govorimo
šta smo sve radili. Bilo je pravilo da se mi, u direktnoj vezi s Rusima,
potpuno odvojimo od Partije i u očima običnog članstva postanemo
izdajnici i likvidatori. Ja na to nisam pristao i otvoreno sam Vidakoviću
rekao da ne mogu dozvoliti da ljudi pljuju i pokazuju prstom na mene.

Jedanput me je on poveo na sastanak sa nekim č ovekom koji radi
sličan posao, u kafanu, prekoputa Tehničkog fakulteta“, nastavlja
Nikolić. „Kasnije sam saznao da je to bio Mustafa Golubić. Uoči

150