Page 180 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Hadzi-Sinanudinov ducan je širom otvoren, i pust.
Potrcali smo u drugi sokak, u treci, i u Kazazima se zaustavili pred gomilom što je stala.
Probio sam se s mukom.
Sredinom sokaka, na slobodnom prostoru, izmedju ljudi što su zastali, i onih naprijed, što su
se razmicali, sejmeni su vodili hadzi-Sinanudina.
Razmahnuo sam ramenima i izašao ispred prvih, koje je zaustavio strah. Ne mogu više biti
jedan od mnogih, moj cas je došao.
Iskoracio sam na slobodan prostor, uzbudjen, znajuci da me gleda stotinu uzagrenih ociju, i
pošao za sejmenima.

- Stanite! - viknuo sam.

Gomila je zatvorila sokak.
Sejmeni su zastali, pogledali me, zacudeni. Pogledao me i hadzi Sinanudin. Lice mu je mirno,
ucinio mi se da se osmjehnuo, prijateljski, ili sam zelio da tako bude, u uzbudjenju, da me
ohrabri, a bio sam zaista uzbudjen, zbog ovih ljudi, zbog njega okruzenog sejmenima, zbog
vaznosti ovoga što cinim, zbog onih koje mrzim, zbog svega što sam cekao cijelu dugu
vjecnost.
U tišini, koju sam ocekivao, a opet me zapljusnula kao vrela voda, sejmeni su skinuli puške i
okrenuli ih prema gomili. Peti, nepoznat, nenaoruzan, upitao me ljutito:

- Šta hoceš?

Stajali smo jedan prema drugome, kao dva rvaca.

- Kuda ga vodite?
- Šta te se tice?
- Ja sam šejh Ahmed Nurudin, bozji rob i prijatelj tog dobrog covjeka što ga vodite. Kuda ga
vodite? Pitam u ime ovih ljudi koji ga poznaju, pitam u ime prijateljstva koje me veze za
njega, pitam u njegovo ime, jer on sad ne moze da se brani. Ako je išta rdjavo receno o njemu,
laz je. Svi smo mu jamci, i svi smo svjedoci da je to najcestitiji covjek u kasabi. Ako njega
zatvorite, ko treba da ostane na slobodi!
- Zreo si - rekao je covjek mracno - i ne bi trebalo da te savjetujem. Ali bi bolje bilo da se ne
miješaš.
- Idi kuci, šejh Ahmede - rekao je hadzi Sinanudin, za cudo vedro. - Hvala ti na prijateljskim
rijecima. I vi, dobri ljudi, razidjite se. Ovo je neka greška i ispravice se, sigurno.

Svi tako misle: greška. A greške nema, postoji samo ono što ne znamo.
Ljudski grozd se razmaknuo, i sejmeni su odveli hadzi-Sinanudina. Gledao sam za njima,
stojeci u mjestu, i mene su tako vodili, i Haruna, samo niko nije izašao da rekne lijepu rijec za
nas. Ja sam rekao, i znao sam da sam viši od njih. Nije me uznemirio osjecaj krivice što je
zatvoren dobar covjek, jer da je drukcije, sve ovo ne bi imalo nikakva smisla, ne bi nicemu
posluzilo. Ako i strada, posluzilo bi to vecem i vaznijem cilju nego što je zivot ili smrt jednog
covjeka. Sve cu uciniti za njega što budem mogao, a Bog neka odredi kako hoce. Srecom, nije
se desilo ono što je bilo najbesmislenije od svega: da su ga odmah pustili.

Ljudi su otišli za hadzi-Sinanudinom i sejmenima, i dok su posljednji zamicali za cošak, vidio
sam Mula-Jusufa kako stoji pred jednim praznim ducanom. Nisam ga pozvao, a on je prišao,
kao opcinjen, sa strahom u nesigurnim ocima. Cega se boji? Ucinilo mi se da njegov pogled i
njegova misao ne idu za hadzi-Sinanudinom, vec se zadrzavaju na meni, ukoceni, uzasnuti, ne