Page 230 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

- Šta se krije na dnu poljupca? - upitao je prvi.

- Novi život.

- Bezdan.

Odgovorila su druga dvojica u isti mah.

*

Pre spavanja. Knjiga se izmiče iz ruku, slova se mrse i mešaju, tope se, šire i pretvaraju u
mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. Reči gube smisao; tačnije rečeno: menjaju
smisao, jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile, ali dobivaju neko
novo, neočekivano a nejasno značenje. Tekst koji se istopio pred mojim očima, i u njima,
govorio je o Heloizi i Abelaru, a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu, i to
sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. Ali uviđam da ni to
nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. Ima nešto drugo, mnogo
dublje i važnije, što remeti moje misli pri čitanju, a ne da mi da zaspim. Pre Rima i pre
svake pisane reči i zapamćene istorije desilo se nešto sudbonosno po čoveka, neka
velika nezgoda, neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. Sad je sve to izbilo
na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi, objasni i raščisti, da se utvrde
odgovornosti i ispravi krivica. To treba da se svrši što pre, jer dotle ja neću moći ni tvrdo
zaspati ni išta mirno čitati. To je moja briga i moj posao, a ja sam umoran, nemoćan,
sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u
grudima. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost, iako znam da mi u tami neće
biti ništa drukčije ni lakše.

*

Zanimljivo je posmatrati ljude na koncertima, jer tu oni pokazuju neke svoje i dobre i slabe
strane koje inače nemamo prilike da vidimo. Na primer, ima žena (to su obično punačke i
zrelije dame) koje na klavirskom koncertu, za vreme stanke kad cela dvorana uzdržana
daha očekuje idući udar, moraju da učine neki pokret, da se nakašlju, ili bar da uzdahnu.
One ne podnose tu devičansku, čistu tišinu i sve u njima ih neodoljivo goni da na njoj
ostave svoj, ma i najmanji trag. Otprilike kao što deca ne mogu da ne povuku prstom
preko zamagljenog prozorskog stakla.

*

Kakav je to vetar? U daljini grmi kao nagoveštaj zemljotresa, kad se primakne, on tutnji i
šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo, a kad stigne do
mojih prozora, on lupa kao pijan, izbezumljen prolaznik. Kako mu ne otvaraju, on se
odjednom, kao u strašnoj priči, pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu.
Pri tome pišti i cvili tako neobično da rasanjen čovek, unoseći svoju dušu u ludu i pustu
stihiju, čuje u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja, svih osama i napuštenosti.

I da li je to vetar? Muče ta siva, ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica; njegova
studena rika prelazi prostranstva, opkoljava gradove i, granajući se kao osvajačka vojska,
ulazi u sve ulice, prodire kroz zatvorene prozore i vrata, uvlači se pod pokrivače, prosipa
jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku, dirajući ga u najosetljivije mesto. Sam slep i
gluh, on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh, otima časove počinka,