Page 228 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Sećam se da sam, ovako u letnjim mesecima, kad mi je bilo dvadeset godina, strasno
(sladostrasno!) čitao romane. Ali za vreme čitanja javljala se u meni stalno griža savesti
da činim ono što mi je prijatnije i lakše, a zanemarujem ono što je teže, ali što je dužnost:
pisanje.

Pa, evo, i sad mi letnju lektiru muti stalan prekor samom sebi da bi trebalo izabrati ono što
je manje prijatno, ali što je preče: pisati, a ne čitati.

I sad često bežim od pisanja kao od hladne sobe ili mučne samoće.

*

Često mi pred unutrašnjim pogledom iskrsnu lica odraslih onakva kakva su ostala u mom
sećanju iz ranog detinjstva. To su ponajviše brkata i teška lica ozbiljnih ljudi kojima sam
tada toliko zavideo na njihovim godinama, zvanjima i poslovima, a najviše na tome što su
odrasli i zreli, što igraju neku ulogu u životu i što od svakog od njih ponešto ili poneko
zavisi, što ih svi uzimaju ozbiljno, pripitkuju ih ili mole za nešto, što njihova imena niko ne
izgovara bez neke titule: gazda, gospodin, ili doktor. Njihovi pokreti i postupci izgledali su
mi značajni, važni i puni smisla, a sav naš dečački život samo nevešta petljavina, praćena
željom da porastemo i postanemo „veliki“.

Danas, kad smo moji vršnjaci i ja odavno odrasli, pa i ostareli, zauzeli položaje i osnovali
porodicu, ja u nama ne mogu nikako da vidim te važne i ozbiljne ljude kakvi su bili naši
očevi i dedovi. Sve mi se čini da smo ostareli i poružnjali doduše, ali ostali ipak neuki i
nevešti dečaci, da u našim radovima i postupcima nema ni onog smisla ni one samosvesti
ni sigurnosti.

Često mislim da su to isto osećanje, možda, imali u svoje vreme i naši očevi, i da taj
ozbiljni i dostojanstveni život i postoji samo u očima dečaka koji ga gledaju i priželjkuju.

*

Čovek koji stari. Profesor univerziteta, samoživ, neženja, ambiciozan, živi za svoje teze i
teme, objavljene i još neobjavljene, i za svoje telo koje je u dotrajavanju.

On je počasni doktor nekih stranih univerziteta, član nekoliko akademija, jedna ribica iz
kraških jezera nosi u zoologiji njegovo ime; on prima na tuceta stranih časopisa u kojima
se često i on pominje, učestvuje na kongresima u inostranstvu i svim velikim
svečanostima u zemlji, otupeo je za priznanja i odlikovanja, ugled i slava jednako mu se
šire svetom.

U isto vreme, njegovo telo, koje nikad nije bilo posve zdravo ni mnogo snažno, stari,
ružnja, slabi, krnji se, smanjuje, iščezava. Ono mu je služilo kako-tako pedesetak godina,
ali sad je on sluga toga ćudljivog i gotovo nepostojećeg tela. Dijete, čajevi, banje, lekovi i
lekari oduzimaju mnogo energije i skupocenog vremena. Na tom telu koje se zove
njegovo sve je manje njegovog. Obe vilice su sada veštačke, jedno oko je stakleno. Tome
treba dodati suspenzorium, uloške u cipelama, štap aparat za pojačanje sluha, naočare i
lupe razne boje i jačine.