Page 233 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 233

strane da pristupi, sa korenom da razgovara. Ja sam samo jedan od tolikih listova. A što
       se tiče moga „treperenja“, naslanjanja na kamen i razgovora sa suncem, to spada u moj
       redovni posao. I samo pakostan ili lud čovek može svemu tome da daje neka druga
       objašnjenja, i da mi nešto zamera i prigovara, i to nikad u lice, pravo, nego uvek
       podmuklo, izdaleka. A to sa „uzimanjem vlage iz dubina" i to je samo priča dokonih i
       zavidljivih suseda. Što god od koga uzmem, ja to i predajem dalje. Svi mi i uzimamo i
       dajemo. A samo poremećen svet meri i broji ta uzimanja i davanja i stvara od toga
       obaveze i zaduženja, naravno na tuđu štetu a na svoju korist. (Življe): Uostalom, šta hoće
       od mene te „preduzimljive i borbene snage“ bez lica i lika? Nisam ja valjda izmislio ovu
       veliku stenu. Nisam ja pronašao sunce, isturio ga na visoko nebo, ni dao mu položaj ni
       silu koju ima, da bi sada neko imao prava da me pita zašto se naslanjam na kamen i šta
       imam da razgovaram sa suncem. Samo budale mogu da misle da svi treba da znamo
       sve, i da smo svi odgovorni za sve i svakog. Pa valjda i ja koji sam izložen na ovom
       čelopeku, gde nije lako biti ni drvo ni kamen, a kamoli laki list na vetrovitu mestu? U stvari,
       to je drskost posuvraćenih i nezdravih priroda. „Zašto ćutite?“ pitaju nas, a i ne pomišljaju
       da oni nama objasne zašto neprestano šapuću, blebeću, ili viču u sav glas. Obletaju nas i
       bockaju neopravdanim i besmislenim pitanjima, umesto da mi njih pitamo zašto i kojim
       pravom nam postavljaju takva pitanja. I zato je zaista najmudrije ne odgovarati na njihova
       zajedanja, ne slušati ih, ćutati. Ima Stena pravo.


       Vlaga (ne mogavši više da izdrži, prekida ga): Da, da, znamo dobro tu staru, samoživu
       hedonističku muziku, znamo; samo je vi još i falš svirate. I vaša je pesma jedno te jedno:
       Postojati! Živeti! - Da, ali zašto postojati? I kako živeti? To vas ja pitam. Ko nije svestan
       postojanja i ko aktivno ne učestvuje u životu, taj i ne živi i ne postoji. A vi opet odgovarate
       samo rečima i rečima. „Postojati, živeti!“ Vidi se, vidi kuda đljate, gospodine Zeleni
       Henriče! Ničeg novog tamo u vas! Kao uvek pod suncem!

       List: Naravno, naravno! Za takve nema i ne može biti ničeg novog. A kako i da bude kad
       nikog ne možete do kraja da saslušate, kad ste od samog početka vi, i samo vi, u pravu?
       Ja se pitam kako vam se ne dosadi biti uvek u pravu od pamtiveka pa do sada, i od sada
       do vjeki vjekov.


       Vlaga (upada): Amin !


       List: Tako je: amin i krst! Sa takvima nema razgovora; iz osnova greši ko ga prihvati.

       Vlaga (likujući): Dabome, bežite od razgovora i sudara, sklanjate se u ćutanje i preziranje
       drugih. To je vaše područje, u tome je vaša taktika.


       List: (ćuti kao i Stena).


       Vlaga otpočinje nov, dug i pedantan govor, ali ja ga više ne čujem, jer sam napustio svoj
       položaj na steni i spuštam se natrag u gradić na obali. Bežim. Priznajem da bežim.

       Spuštajući se, mislim jednako o onom što sam čuo na brežuljku.


       Mi obično ne čujemo govor nemih snaga i „mrtvih“ stvari ispod ovog tla, izvan dohvata
       naših čula. Ali šta to znači? Mi ne čujemo ni tok neizrečenih misli koje biju i plamsaju
       ispod onog što se vidi i čuje na nama i oko nas, a ipak znamo (znamo po sebi!) da one
       postoje i da su življe, jače, iskrenije nego sve što se izražava čujnim rečima i vidljivim
       pokretima. I kome se desi da taj nemušti govor stvari jednom čuje, taj mora da beži
   228   229   230   231   232   233   234   235   236   237   238