Page 229 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Kad danas-sutra profesor umre, ostaće iza njega, pored njegovih dela, diploma,
odlikovanja i njegove biblioteke, samo nešto malo tela, i pored toga mnogo stvari i sprava
od stakla, metala, drveta i kože pomoću kojih se to telo kretalo i održavalo na površini.

*

Savršen dan. Osvanuo je jutros izvijajući se polagano iz rumene izmaglice. I onda je
počeo da raste sam iz sebe, nečujno i sporo kao cvet, kao kristal bez greške, sa suncem
u sebi, beskrajno malenim pokretnim žarištem. Prohladan, sve manje rumen a sve više
zlatan i proziran, dan bez oblačka i vetrića. U podne je izgledao kao osvajač, koji je čvrsto
zaseo pod modrom kupolom, na kome ne možeš otkriti ni najmanju slabost, niti mu ko
može naslutiti kraj. Pa ipak je u neuhvatljivom trenutku počeo da se menja, i to sam od
sebe i ostajući uvek dosledan sebi. I sad, evo, opet počinju da se rumene ivice vidika; iz
šume se diže senka i nagoveštava suton; nebo sve više bledi, studen koja je celog dana
ležala nisko pri zemlji, diže se lagano, hvatajući se čoveku za listove. Sunce, naizgled
posve drukčije, silazi sa nebeskog svoda čije krajeve već rubi sumrak.

Smenjuju se sjaj sunca i tama - i ona hladna i čista, kao brušena i glačana! - i spremaju se
da zatvore, kao savršeno delo, krug nemirnog oktobarskog dana iznad svakog imena i
smisla. Strah me je tolikog savršenstva.

*

Zeki-efendija, živahan, ambiciozan Jevrejin, sin sarajevskog trgovca Žutog Rafe, znao je
ponešto nemački. Zbog toga je kao predstavnik Jevreja izabran u deputaciju koja će ići u
Beč da caru Franji Josifu čestita srebrnu svadbu. Zeki-efendija se zbog te počasti toliko
poneo da je pričao svuda po Sarajevu kako će igrati valcer i kadril sa caricom
Jelisavetom.

Tada ga je pozvao general Jovanović, tadašnji guverner zemlje, i rekao mu:

- Bojim se, Zeki-efendija, da biste se suviše zamorili igrajući sa visokim ličnostima na
dvoru, i zato vaš put u Beč ne dolazi u obzir. Poslaćemo nekog drugog člana Jevrejske
opštine umesto vas.

*

Da li sam to osećanje očekivanja poneo iz snova - iz mojih neverovatno zamršenih a
često strašnih snova - ili se ono razvilo pod uticajem svega što sam u životu doživeo,
video, čuo? Ne znam, tek to osećanje teskobnog očekivanja razvijeno je u meni do
najveće mere. Ima trenutaka kad potisne sva druga osećanja u meni. Tada je tako jako da
mi se čini da se mora ispuniti, da će zaista neko doći, neko miran, moćan i pouzdan, i
javiti da ništa od svega nije istina, da su sva strahovanja neosnovana, da to nije, kao što
izgleda, velika i teška nesreća nego slučajni i prolazni nesporazum.

I tada se sav prepuštam, kao trenutku odmora, saznanju da je sve zlo ne samo
objašnjeno i otklonjeno nego i zauvek zbrisano i predano zaboravu.

*

Razgovaraju njih trojica.