Page 234 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

zbunjen, ovako kao ja večeras. A bežim i zbunjen sam i zato što sam čuo ono što se
obično ne čuje, kao i zato što znam da nisam čuo sve, nego samo mali deo večnog i
opšteg razgovora. Muči me i nemirom šiba i jedno i drugo. Plašim se i svoga dara i svoje
nesavršenosti. Blago onima koji čuju samo sebe i onog sa kim razgovaraju, ili još bolje:
gotovo samo i jedino sebe, a tek ponešto od onog što govori njihov trenutni sabesednik.
Jer ko mnogo čuje (i mnogo vidi) taj, na kraju, ništa ne saznaje, a mnogo pati, brzo stari, i
teško umire.

Sa tim mislima već se primičem bučnom gradiću na obali. Idem da u samom središtu
ljudskog nemira potražim nepomičnu tačku, ne bih li tu našao malo tišine, sna i odmora.

*

Na nekom filmu. Pored prozora dvoje ljudi, bračni par, upropašćeni, osramoćeni, zauvek
rastavljeni. A kroz prozor se vidi: u daljini planine snežnih vrhova, zatim, sve bliže,
prostrani parkovi, pa mirna modra reka, pa široka zelena ulica sa zdravim, srećnim
prolaznicima. Čak i na samom tom prozoru cvatu u saksijama dva savršeno lepa cveta.

Nikad do tog trenutka nisam pomislio na tu prostu činjenicu: da su sreća i nesreća, u
životu, tako blizu jedno drugom, dodiruju se gotovo, ali se ne mešaju, nego traju i žive,
svako za sebe, kao odvojeni svetovi.

Pred tom slikom javi se u meni moja davnašnja misao da bi sve to - i grad, i ljudi u njemu,
zajedno sa ovim unesrećenim bračnim parom, i film o njima, i onaj koji ga gleda, i sreća i
nesreća, i postojanje i nepostojanje - da bi sve to moglo biti obmana. Ili samo nemušti
nagoveštaj nećeg trećeg, mnogo važnijeg, a nama nejasnog i nedostupnog.

*

Bez prestanka me, iz noći u noć, pohode strašni snovi. Već sam se tako navikao na to da
ponekad snivam kako bih strahotu jednog sna mogao prevazići i suzbiti drugim snom,
takode strašnim, i još strašnijim, i tako pomoću apsurda dokazati apsurdnost svih strahota
i snova.

*

Portret. Da, on zaista stoji preda mnom kao slika, kao redak primerak i prototip raznih
osobina koje se, raštrkane, nalaze kod hiljada drugih ljudi, ali vrlo retko ovako udružene i
povezane u jednom jedinom čoveku.

Poreklom iz Dalmacije, ali rođen kao činovničko dete u nekoj bosanskoj varošici, bio je
službenik u Trgovinskoj komori, sportista, aranžer balova i svih dobrotvornih priredaba,
prvi tenor u pevačkom horu, fotograf-amater. Ukratko, bio je sve ono o čemu je smeo i
umeo nešto da kaže. A umeo je mnogo i smeo sve. Bar na rečima. Za njega se s pravom
može kazati da je živeo rečima, zbog reči i - od reči. On nije rečima izražavao ono što
misli, nego je, takoreći, govorom mislio. A ono što bi uspeo da kaže samo je ličilo na neku
misao, kao što lažni biser liči na pravi, ali to sa mišlju, istinskom, mišljenom ljudskom
mišlju, nije imalo nikakve veze. Nikad niko nije pomislio da uzme ozbiljno ono što on kaže,
ili da ga pozove na odgovornost za ono što je obećao a nije izvršio. Svakome je, bio lak,
ravnodušan ili čak prijatan, kao povetarac. Tom svojom lakoćom i potpunom nevažnošću
svega što je govorio, on se probijao kroz život kao što se drugi probijaju umnom snagom,