Page 226 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Poznavao sam čoveka koji je svuda izazivao nered, zabunu i nezadovoljstvo, koji je
mnogo ljudi unizio i uvredio bez potrebe i opravdanja, koji je mnogima mnogo naškodio.
Moglo bi se sa prilično tačnosti tvrditi da on nije znao šta je to zahvalnost, trajna
privrženost ili osnovna ljudska pristojnost i obzir prema drugom čoveku.

Vi sigurno zamišljate tog čoveka kao zlovoljnog, namrštenog i neurednog osobenjaka. Ali
to ne bi bilo tačno. Naprotiv. To je bio svetski čovek, otresit i samouveren, prijatne
spoljašnjosti i privlačan za mnoge. Isto tako, vi biste mogli pomisliti da je u njemu bilo sve
mračno i ispreturano. Ne. Ja sam ga dobro poznavao. Njegova unutrašnjost bila je kao niz
zagrejanih, svetlih i urednih kancelarija u kojima su sva njegova nepočinstva bila
poređana i registrovana po najboljem sistemu.

A znam i ovo. Umro je žaleći se na nezahvalnost i neuviđavnost ljudi, na nesavršenstvo
ovoga sveta i svega u njemu.

*

Vraćajući se sa kratkog ali lepog putovanja, ugledao sam svoju kuću na bregu, izdvojenu i
belu, okruženu zelenilom i pojasom mira i lepote. U tom trenutku znao sam da pred njom
sedi sudski pozivar. Usredsređen je i miran, čak i ne puši. Strpljivo čeka da mi uzme sve
što se čoveku bez krvi i vidljivog nasilja može uzeti, pa da nastavi svoj put ka drugim
kućama i drugim ljudima ovakvim kao što sam ja, ili meni sličnim.

*

Glas mi je dubok i hrapav, glava teška, ruke vrele, a čelo hladno. U nožnim mišićima
slabost koju s vremena na vreme propara kratak, oštar bol. Bronhije su mi zapaljene, dah
otežan. Bojim se noćnog gušenja kao more.

Ta neznatna promena u mom organizmu izmenila je potpuno tok mojih misli i prirodu
mojih predstava. Gledam cveće oko sebe, tamnozelene vrhove gora i večernje svetlo
nebo u daljini, ali me misao jednako odvodi u gradove, kroz predvečernje ulice, u niske
polumračne i zagušljive stanove kućnih nastojnika, sa kanarincem u kavezu i
nepomičnom mačkom u uglu provaljenog divana, sa teškim dahom nekih lekova i lekovitih
trava.

Da bih se odbranio od tih predstava, dižem se naglo i uplašeno sa ležaja, nastojim da
izazovem u sebi druge slike. Ponajčešća je ova: sedim zavaljen duboko u fotelji aviona
koji leti na visini od preko dve hiljade metara. Desnom rukom odvrćem ventilaciju i puštam
da mi pravo u lice struji mlaz svežeg visinskog vazduha.

Ali svaki moj avion, posle kraćeg leta, aterira u polumračnoj prostoriji sa niskom
tavanicom i teškim zadahom lekarija.

Sad vidim kako je malo potrebno pa da čovek nestane sa ovog sveta na kome sunce u
svom kruženju određuje uslove i zakon života. Isto kao kad u knjizi koju čitaš, bez
razmišljanja i mehanički, okreneš stranicu što je govorila o životu, a iduća stranica opisuje
smrt i nestanak.

*