Page 227 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Sarajevski majstori.

Onaj što pokiva neki sahan. Među skrštenim nogama mali nakovanj, oči i ruke se gube u
sitnim, dobro sračunatim udarcima čekića. I dah je podešen prema udarcu. Sav je čovek
jedno sa svojim delom.

Kad se predveče vraćaju kući, uz breg, sa punim zembiljem na leđima, teški su od misli i
briga ali mirni i dostojanstveni, jer se sve u njima drži u ravnoteži.

*

Grmljavina u Dubrovniku, kao na pozornici, ali na nekoj ogromnoj i savršenoj. Ona je
mukla i daleka, više ideja grmljavine, a ne oštra, gruba i nagla kao na kopnu. Tamo negde
iza brda zatutnji samo nagoveštaj o tom svetu suve, tvrde zemlje, stenja i planina, gde
stvarni gromovi stvarno biju, dok ovde od svega toga dopire samo ublažena,
veličanstvena jeka.

*

U starim, boljim hotelima u Opatiji, koji su građeni devedesetih godina prošlog veka, može
se videti nešto što se retko viđa u našim krajevima. Mirno starenje i postepeno nestajanje
zgrada i predmeta. Ceo nameštaj i svi uređaji po kući ostareli su i dotrajali, istrošeni, ali
blagom upotrebom mirnih i zadovoljnih ljudi, uz dobro održavanje mnogobrojne i savesne
posluge. Brave na ormanima i na vratima još su u redu, ali oslabile i istančale, prozori se
zatvaraju ali nepotpuno, starački malokrvno, slavine u kupatilu isto tako, a ispod njihove
niklovane površine proviruje žuta legura od koje su pravljene. Senilne brave.

Dole, u našim krajevima, stvari se zloupotrebljavaju i slabo održavaju, stoga se
ponajčešće lome i nestaju pre vremena, dok ovde umiru prirodnom smrću.

*

Ljude koji su dosta mlađi od nas mi redovno i ne umemo da posmatramo, pa prema tome
ne možemo ni da ih razumemo ni pravilno ocenimo. To je nezgoda koju kod velike većine
ljudi donose godine i starenje, isto onako kao što donose fizičko slabljenje. Stariti znači
postepeno gubiti sposobnost da se prima i posmatra život u njegovom nezadržljivom i
nepredvidljivom toku, znači živeti od gotovine čija vrednost svakim danom opada, znači
sve više sužavati krug svoga interesovanja, sve se više usamljivati i podlegati robovanju
navikama. Takvo stanje, to je jedini oblik umiranja i smrti kojeg se treba bojati: Mali je broj
ljudi koji od takvog načina starenja hoće, mogu i umeju da se brane, a još manji koji
uspevaju da se odbrane. Ali onaj ko to bar u izvesnoj meri postigne, taj ublažava zle
strane starosti.

*

Džepovi na našem odelu nemaju veze sa prvobitnom namenom odela. Džep, to je u stvari
torba koja je s vremenom srasla sa našom odećom; postala njen sastavni deo i našla
svoje mesto u estetici odevanja. Stoga se i danas dešava da pogrešno skrojeni ili nevešto
postavljeni džepovi pokazuju svoje poreklo i podsećaju na torbe koje nisu uspele da se
uklope u kroj i izgled našeg odela.