Page 235 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

darom i radom. Ličio je na ne mnogo pametna, ali prijatna i na svoj način korisna čoveka;
kažem, „ličio“, jer je u stvari bio potpun glupak i bezveznik, gotovo mrtvac, ali mrtvac koji
se sa dostojanstvom kreće i govori (govori!), i mrtav - dobro živi.

*

Nije lako ni jednostavno opisati kako u Firenci toga vremena kleveću i ruše ljude.

Prvo dođe ogovaranje, bezumno, histerično, opšte i neprestano ogovaranje u kome ima u
podjednakim dozama zlobe, zavisiti, računa i, naročito, neznanja. Žrtva se brani
hladnokrvno ili ogorčeno, već prema temperamentu, ali hajka ogovaranja raste, sve dok
se gonjeni, pre ili posle, ne zamori i nekom svojom neopreznom rečju ili nepromišljenim
postupkom ne potvrdi tačnost bar jednog od hiljadu grehova koji mu se pripisuju. Tada
dolazi prljanje, pa sumnjičenje, pa sud i osuda, a zatim uklanjanje i, ubrzo - potpun
zaborav. A sva pažnja, energija i ceo ogovaračko-ubilački arsenal okreće se prema novoj
žrtvi, i to tako kao da je ona i prva i poslednja. Tako redom i bez kraja: uništavaju dok
postoje, i postoje samo utoliko ukoliko uništavaju, i jer uništavaju.

(Dvorište Palate Mediči.)

*

Sati koje iskucavaju časovnici na dubrovačkim tornjevima zvuče uvek kao noćni sati,
zazebli i nepodmazani, sa promuklim glasom, nejednakim u pojedinim otkucajima. Oni
jedva nekako stižu da saopšte građanima čas, a ispod njihovog zvuka oseća se zamor,
kolebanje, sumnja u brojanje i brojeve uopšte, i želja da se već jednom zamukne i pusti to
nemerljivo i nerazumljivo vreme da teče kako teče; bez imena i računa, kao svetlost, kao
more, kao sokovi u bilju i krv u ljudima i životinjama.

Mnogi je od tih časovnika tako star i dotrajao da, slušajući ga u ponoć, prosto ne verujete
da će moći svojim sipljivim glasom do kraja iskucati svih dvanaest udaraca. Izgleda vam
da će se kod sedmog ili osmog zagrcnuti samrtničkim ropcem i izdahnuti, i ostati kao
prazna ljuštura školjke na pustom žalu bezmernog vremena. Ili, naprotiv, da će, odjednom
sišavši s uma, zaboraviti i izneveriti svaki račun i sve zakone mehanike, i produžiti da
iskucava dalje: trinaest... petnaest... devetnaest... četrdeset i dva... tako sve dok neko ne
istrči i ne ućutka ga kao ludaka koji se neprimećen popeo na toranj.

Ti su otkucani sati podnošljivi samo zato što smo navikli na njih kao na svoj dah, što ih
pravo ne slušamo, nikad stvarno i ne čujemo, i ne razmišljamo o njima. Ali kad se desi da
njihov zvuk, u noći, prodre do naše svesti, mi vidimo koliko je nesiguran i stravičan, i kako
u svako doba kazuje isto: da je otkucani broj lažan; da je dockan; da je sve što čovek
može znati i preduzeti teško i neizvesno; da stoga treba biti tvrd i oprezan, ali da ni to ne
pomaže, jer je smrt već postavljena negde tamo ispred naših odbrojanih sati; i, najposle,
da ipak treba živeti po diktatu časovnika sa tornja, praveći se da veruješ u njihovu
računicu, i ničim se ne odati i ne pokazati svetu oko sebe ono što znaš i stvarno osećaš
dok iskucavaju sati.

*